Настала према двочинској драми савременог руског аутора Ивана Вирипаева, чији су ранији комади „Кисеоник” и „Живот број два” са успехом играни на нашим сценама, радња представе „Пијани” дешава се током једне ноћи, исцепкано и испреплетено. Актери припадају различитим групама ликова, и сви су пијани због посебних околности (свадба, годишњица смрти, момачко вече). Текст Вирипаева је надахњујући, есејистичка је и тамно комична драма о несигурностима људског положаја на овом свету, егзистенцијалистичка је и апсурдна, теолошка и иронична, апокалиптична и утешна, разгаљујуће смешна и дирљива. Вирипаев препаметно раскопава теме суштине живота, вере у Бога, путева налажења смисла у љубави, али и проблеме безнадежне изгубљености генерације тридесетогодишњака, опште друштвене безосећајности која изазива дубинске ломове.

Режија Бориса Лијешевића је постојано, искрено, једноставно и тачно успела да представи значењско-осећајну сложеност драме, грађење смисла и његово непрестано урушавање кроз сопствено иронично преиспитивање. На Лијешевићевој сцени, овај пут фиктивно-драмској, након низа његових ауторских документаристичких пројеката („Чекаоница”, „Плодни дани”, „Поводом галеба”, „Очеви су градили”, „Пети парк”), демистификују се лажи, али и једнозначности. Ништа није онако како изгледа, све је игра, привремена улога у ритуалима живота. Актуализује се порозност значења, трошност идеја, одбија се уљуљкивање у поједностављености смисла, подстиче се стваралачко мишљење.

То се редитељски постигло финим средствима комичне зачудности, на пример честим вртењем радње око мобилног ве-цеа, пластичног „Тои тои”-а који се мрда по позорници. Из њега ликови испадају плачући, или у њега беже да нађу уточиште од бола, да се саберу и саставе. Сценски простор је флексибилан, представља место одвијања различитих призора, ђубриште цивилизације, развалине неодређеног западноевропског града, обложене рекламама за Кока-колу, осветљене неонским светлима и жмиркајућим семафорима, и преливене суморно усамљеничким звуцима (сценографија Александар Денић, костим Маја Мирковић, музика Александар Костић).

Игра ансамбла Атељеа 212 је упадљиво колективна, иако је и индивидуална у исто време. Глумци наступају као да су делови једног (пијаног) тела. Сви ликови на сцени су пијани као летве, тетурају се, гегају, вукљају, заплићу језиком, криве се и кревеље, кидају и нестају. Светозар Цветковић је банкар Густав који је у пијанству лаковеран, али и параноичан, Дара Џокић је његова супруга Лора, непоколебљиво се бори за њега, у ривалству са такође емотивно израњаваном Мартом (Марта Бјелица) на коју случајно натрчавају. Ненад Ћирић игра банкара Карла, неверног супруга којег болно верна жена Линда (Бранка Шелић) безгранично воли.

Јелена Петровић је проститутка Роза коју купи група млађих пијанаца са момачке вечери Макса, менаџера банке (Дејан Дедић), да им употпуни баханалије. Поред Макса, у том друштву су Матијас, менаџер рекламне агенције (Бранислав Трифуновић) који незадрживо вапи за месом у вегетаријанском ресторану, Габријел (Страхиња Блажић) који разрогачених очију урла о важности љубави и Рудолф, још један ПР менаџер, исто изморен, бауљав (Вук Јовановић). Сви они су дезоријентисани и неодлучни, несигурни у вези са својим животним изборима.

Макс се тако вече пред своје венчање очајнички спаја са манекенком Лауром (Јелена Ђокић), такође разбијеном алкохолом, јер се њен бивши момак Лоренс (Бојан Жировић) оженио са њеном најбољом другарицом Магдом (Исидора Минић), ништа мање дотученом и уцвиљеном. Ово колективно, снажно глумачко тело употпуњује и Небојша Илић као самоуверено нашљемани Марк, директор међународног филмског фестивала.

Пијанство ових ликова је магловито стање (само)спознаје, карневалско време у којем је све могуће, без ограничења, простор слободе и открића да је љубав све. Она се изједначава са истином, са чистим смислом живота. Љубав продире и надире кроз пукотине алкохолне обезглављености актера, кроз маглу њихове бесвести, као сама суштина света, као први и последњи разлог постојања.