Ниш – Пуне три деценије Тихомир Нешић, данас пензионер, био је новинар – стални дописник „Политике” из Ниша. Током богате новинарске каријере извештавао је за наш лист са југа Србије, Косова, али и из Турске и Бугарске. Питамо га када и како се одлучио за новинарство и шта је на њега највише утицало да остане у њему?

Верујем да се, као и ја, већина стицајем околности нашла у новинарству. Студирао сам позоришну режију и светску књижевност у Београду и почео сам да пишем за „Студент”. Утицао је на мене Димитрије Тасић, који је у том листу радио. Казао је: „Уместо да ти стално дајем позајмице, дођи, пиши и заради.” Потписивао сам се псеудонимом, Неша Зељаков, спојивши имена очеве и мајчине породице. У „Студенту” је тада била јака екипа чији су чланови касније постали велики мајстори у овом послу: поред Тасића, Небојша Драгосавац, Мањо Вукотић, Милан Влајчић, Срба Манојловић и други. То је, ваљда, утицало да ми се допадне пливање у новинарским брзацима. Међутим, стекао сам утисак да Београд мене неће, ма колико га ја хтео, вратио сам се у свој Ниш.

Који догађаји су на вас оставили најупечатљивији утисак?

Два случаја. У оба се радило о инцидентима у нишким школама – револтирани родитељ упао је у нишку школу тражећи суочење са наставницом зато што је, како је тврдио, малтретирала његову ћерку. Наставница није хтела да се суочи с њим, а није помогло ни што му је слала извињења. Јасно, ја сам га у свом тексту жестоко напао. Сутрадан је исти човек дошао и код мене разјарен и изнео своју страну приче: девојчици је неколико дана пре догађаја у школи умрла мајка, а наставница ју је, због неког преступа, казнила да читав час стоји. Тако се у мене урезала најстарија поука овог посла: увек питати и другу страну. У другом случају писао сам о директору предузећа који је оптужен да је проневерио друштвене паре. У краткој вести сам се окомио на њега као лопова. После десетак дана зове ме директор школе, у коју су ишла и моја деца. Седа глава ми каже: „Тај притворени директор има у нашој школи два ђака, који су престали да долазе на наставу. Мајка, забарикадирана с децом у стану, тешко пристаје на разговор. Објаснила је да њену децу другови називају лоповима, да њу на послу питају где су јој украдене паре, па беже од вређања.” Стари директор застаде, погледа ме и рече: „Звао сам те да ти то кажем, како бисте ви новинари видели какве све и колико широке последице може да има оно што пишете.” Процените колико су те две поуке важне за данашње новинарство.

Шта никада нећете заборавити?

У Приштини сам седамдесетих и осамдесетих година месеце провео извештавајући у време највећих таласања. Тешко је и побројати шта сам све доживео, са колегом Зејнелом Зејнелијем. Он је, због свог имена и презимена, иако је Горанац, неизмерно допринео борби за српско питање. Али за тај рад ја сам (са Душаном Пешићем, дописником из Њујорка) једне године проглашен најбољим новинаром „Политике”.

Где је било најтеже и како гледате на свој рад у „Политици”?

Много пута је било тешко, али још чешће лепо. Али заиста сам срећан што сам био мрав у „Политици” у годинама кад је она била на врхунцу у свом постојању дужем од једног века. Када је неких дана штампана у по милион примерака! Када је, не само у Југославији, било најважније шта и како пише „Политика”. Зато што су у њој радили врхунски мајстори овог посла, у свим областима. Огромно задовољство доносио је успех када текст који потпишете избори место на страницама „Политике”. То је била борба свакодневна, али толико слатка да је за овај посао везивала као магнет.

Колико вас је новинарство „одвело” у књижевност?

Књижевност је моја друга половина. Али књижевним писањем сам више почео да се бавим кад сам озбиљно осетио опасност којом новинарство прети – површност. Преко дана писао сам за новине, а ноћу књиге. Као у почетку од новинарства, и овде је било зазора, па ми је дуго требало да се одлучим на објављивање. Ипак, и ту сам, као и новинар, био продуктиван – четрнаест објављених књига, испричао нам је наш некадашњи колега.

Богата каријера

Тихомир Нешић рођен је 1938. године у Нишу. Студирао је режију на Позоришној академији у Београду (класа Вјекослава Афрића), дипломирао на Филолошком факултету у Београду, група за Општу (светску) књижевност. Од 1964. године до 2007. године професионално се бавио новинарством: почеo у листу „Студент” па „Младост” у Београду, био уредник културне рубрике нишких „Народних новина” и позоришни критичар. Од 1974. до 2004. године био је стални дописник листа „Политика” из Ниша. Од 1995. до 2005. године био је уредник издавачког предузећа „Просвета”… Био је и члан редакције часописа „Градина”. Објавио је романе „Балкански крст”, „Плод”, „Задужбина на Ветрилу” и „Исповест добро дресираног пса”, као и бројне збирке приповедака. Из његовог пера изашла је и књига путописа „Како купити сунце”, драма Заједнички ручак” и комедија „Представа за паметне”… За новинарски и књижевни рад више пута је награђиван.