Недавно приказана два документарца стране продукције покренула су читав низ догађаја у вези са својим „главним јунацима”. Реч је о серији „Преживети Ар Келија” и филму „Напуштање Недођије”, у којима се аутори баве проблематичним репером Ар Келијем и изнова покрећу питање односа Мајкла Џексона према малолетним дечацима. Уз лавину коментара на друштвеним мрежама широм света, хапшењем Ар Келија и смањењем продаје албума краља попа неизоставно се намеће питање колика је то моћ коју поседује телевизија.
– У чланцима који су се појавили на мрежи поводом оптужби за сексуално злостављање, подигнутих против певача Ар Келија, једна од главних тема била је злоупотреба поверења обожаватеља од стране њихових „идола”. Сличан утисак стиче се и када је у питању документарни филм „Напуштање Недођије” британског редитеља Дена Рида о односу Мајка Џексона према дечацима који су боравили на његовом имању. Наиме, то што друге злочине разликује од поменутих јесте илузија пријатељства, осећај блискости и повезаности с лицима које познајемо с тзв. малог екрана, а која су то искористила. Телевизија је одавно постала саставни део наше свакодневице, још један члан наше породице. У томе почива њена моћ. Она је продрла у наше домове и постала део наше интиме. Размислите само колико пута нам се свима десило да заспимо с упаљеним телевизором – објашњава др Влатко Илић, ванредни професор Факултета драмских уметности у Београду.
Наш саговорник подсећа да и сам назив Џексоновог приватног забавног парка, Недођија, указује на то о чему је овде заправо реч – о фантазији чије су жртве биле малолетни дечаци.
– У питању су застрашујуће последице тога што индустрија забаве непрекидно чини. Она експлоатише фантазије зарад профита. С тим што се у случају садржаја који чине највећи део телевизијских програма, садржаја тзв. забавног карактера, место које настањују изгубљени дечаци Петра Пана разоткрива као земља Дембелија, у којој се Пинокио уместо у дечака претвара у магарца. Није ли то најбољи опис свих ријалити-формата? Оно чиме се манипулише јесу наше жеље и наши страхови, и то ради зараде – сматра др Илић.
Наравно, наглашава он, има и другачијих примера, када појединци свесни моћи телевизије користе овај медиј за друге циљеве.
– Управо је документарна серија „Преживети Ар Келија” довела до промене става јавности спрам овог певача и, могли бисмо претпоставити, до његовог хапшења. Након емитовања серије многе његове колеге јавно су подржале покрет „Ућуткајте Ар Келија” и позвале на бојкот његових наступа и музике. А ту су и све бројнији телевизијски формати који се баве еколошким темама, попут „Година опасног живљења”, још једне документарне серије која окупља велика имена филмске индустрије: Џејмса Камерона, Арнолда Шварценегера, Харисона Форда, Мета Дејмона, Сигурни Вивер и друге – каже др Илић, констатујући да је моћ медија велика и да се крије у томе што најчешће непроблемски прихватамо њихово присуство.
– И телевизија, попут на пример друштвених мрежа, ствара привид познатог и безбедног окружења, света у којем се наизглед добро сналазимо, чинећи да заборавимо на чињеницу да је у питању медијска индустрија која приходује милионе, а чији су производи сензационалистички садржаји намењени брзој и лакој потрошњи. Тешко је проценити да ли је борба за другачији свет могућа посредством медија, али то свакако не значи да би од ње требало одустати – каже Влатко Илић.
Његов колега Марко Ђорђевић, ванредни професор на Факултету педагошких наука Универзитета у Крагујевцу (Јагодина), поставља питања у чему се данас огледа моћ телевизије, да ли је јавни интерес у информисању у највећој мери заменило спиновање и „причање прича” и коме користи, а коме штети ширење дезинформација, сензационализма и културе спектакла као и да ли су информативна и образовна функција телевизије потиснуте забавном и њеним хибридним варијантама
– Можда би одговоре на ова и многа друга питања могли да пронађемо у пророчким мислима Жана Бодријара, који је сматрао да „сви ми живимо од једног бесомучног идеализма смисла и комуникације, од једног идеализма комуникације путем смисла, и да нам у тој перспективи заиста и прети катастрофа смисла”. Савремена телевизија у Србији, и не само у Србији, робује многим манипулативним утицајима и навикама. Дуго ћемо се начекати ако чекамо да се сама ослободи својих предрасуда и оквира које јој, углавном, политичари намећу. У већини информативно-политичких емисија изостаје истраживачки приступ, објективност у извештавању о актуелним друштвено-политичким догађајима, позивање на више извора и равномерна заступљеност различитих тема и политичких актера. Веома пристрасно се фаворизује једна, а демонизује друга страна унутар политичког процеса, а акценат се ставља на сензационалистичко извештавање с елементима драмског спектакла – каже професор који предаје Основе комуникације, Медијску писменост и Говорне вештине и комуникације.
Према његовом мишљењу, сведоци смо да, када је реч о нашим просторима, изостаје култура политичког дијалога и јавне дебате о важним друштвеним питањима док у забавним емисијама доминирају ријалити и ток-шоу садржаји, који се смењују с информативно-политичким и серијским програмом и мејнстрим филмовима холивудске продукције.
– Када је реч о играном програму, могли бисмо рећи да нападност глобално популарних страних серија и домаћих серија говори о деградацији стваралаштва код нас. Уместо дела високе вредности (попут Андрићевих, Селимовићевих, Кишових, Пекићевих и сл.), најчешће се екранизују дела жанровске, а понекад и петпарачке литературе. Изузетак су, чини се, скорашње екранизације романа Добрице Ћосића и Драгослава Михаиловића. Велика гледаност ових серија доприноси обнављању интересовања за књижевна дела ових писаца, те њихове књиге доживљавају нова издања – каже Ђорђевић и додаје:
– Због свега тога савремени аутентични стваралац у највећем броју случајева, нарочито ако није овенчан ниједном наградом, проживљава безлично постојање. Ствараоци, истина, одговарају само историји. Али медији уносе много пометње у писање савремене историје. У жељи да све обухвате, они обухватају веома мало и површно. Они културну историју на себи својствен начин обезглављују и тако обезличавају стварност манипулишући критеријумима. Савремено стваралаштво јесте отуда жртва медијске искључивости, површности, помодности и медиокритетства.
Самим тим, оцењује наш саговорник, није претерано рећи да смо постали друштво у коме су таблоидни (комерцијални) медији однели превагу над квалитетним (елитним), где су бескрајна забава и спектакл приграбили највећи део програмског простора, и где се информисање грађана о друштвено релевантним догађајима и темама претворило у својеврсно митотворство, спиновање јавности, те „медијску некултуру”.
Илузија кретања и трајања
Телевизија је тренутно најмоћнији медиј масовних комуникација. То се види не само по масовној публици која више сати дневно гледа телевизијске програме већ и по томе што је телевизија високопрофитабилна делатност. Индустријски начин производње ТВ садржаја, те роба која је њен крајњи производ, говоре у прилог томе да је готово сваки ТВ продукт стандардизован. Другим речима, телевизија постаје промотер и мерило стандардизованих вредности. Популарне серије структурално одговарају овој стандардизацији: у одређеним временским интервалима пласирају се садржаји који структуришу наше време, чиме ми себе, заправо, потврђујемо у том времену, као и наш однос према медију, који је унапред срачунат, тј. предвидив, објашњава Дивна Вуксановић, професорка на Факултету драмских уметности.
– Серије тако „купују” наше животно време, стварајући илузију кретања и трајања. Тиме се може објаснити њихова популарност, од „Игре престола” до домаћих ТВ серија. С тим што су некада домаће серије обиловале хумором, док данас преовлађују, жанровски гледано, или историјске реконструкције или трилери. Ипак, не треба заборавити на чињеницу да се у оквирима ТВ програма све више преплићу и мешају информативни са забавним садржајима, и то тако да забава више није само забава, а информација се, у све већој мери, претвара у сензацију – каже наша саговорница.
Према њеним речима, моћ телевизије сагледава се и у томе што све може постати роба и представити се као релевантан садржај – од бесмислених реклама, преко „имитације живота” посредством ријалити-формата, па до бескрајних модних ревија, причаоница и сваштарских емисија мозаичког карактера.
– Тероризам, насиље, ратови уживо, такође, представљају исплативе ТВ садржаје. ТВ је данас, углавном, пропагандна полуга капитализма; поједини теоретичари чак сматрају да су мас-медији темељ капитализма. У сваком случају, телевизија није оруђе друштвене промене, а понајмање посредник између уметничких, образовних и критичких садржаја, с једне, и конзумената с друге стране. Срећом, телевизија у новије време добија све озбиљнијег конкурента у новим медијима који су, засигурно, демократичнији или прилагођенији потребама појединца – каже Дивна Вуксановић.
