Након објављивања мог првог чланка о животу у иностранству, многи су ме охрабривали да поново нешто напишем и да то објавим на истом мјесту у „Политици”. Испрва нисам имала идеју о чему бих писала, а с обзиром на то да немам дара за књижевност, мислила сам да је моје дописништво са редакцијом „Политике” завршено.
Међутим, схватила сам да има нешто што нисам дотакла са довољно детаља и што је остало недоречено, а то је судбина и животна прича наших родитеља. Када то кажем, не мислим само на моје родитеље него на једну цијелу генерацију људи, пензионера, који су овдје дошли за вријеме или послије рата (деведесетих година), потпуно непланирано, пратећи своју дјецу која су напустила земљу у потрази за мирним животом. Колико год је нама било тешко у почетку и колико год успомене у нама још живе и трају, све је то занемарљиво у поређењу са оним што су они доживели и осећали.
Када живиш у ратним околностима неколико година и када се сваки дан бориш за голи живот, за комад хљеба, јаје, за гријање, воду и главицу лука, као што је то био случај са мојим родитељима, онда је најприродније рјешење да покушаш да побјегнеш из те ситуације и придружиш се својој јединици негдје у бијелом свијету – ма гдје то било.
Оставили су иза себе све сто су стицали деценијама: стан, викендицу, кућу на мору, ауто, пријатеље, колеге и комшије, град у коме су живели више од 30 година. Све ствари из стана су пред одлазак поделили комшијама – намештај, књиге, слике – и у Канаду дошли са два кофера
Послије неколико деценија мирног и уљуљканог живота у Сарајеву, а затим неколико година ратних страхота, али и топлог и људског дружења са пријатељима и комшијама с којима су дијелили не само последњи кромпир или конзерву из ратних резерви него и свакодневни страх и бригу за живот и здравље, моји су донијели одлуку да оставе све и дођу у Канаду, након мог дугачког и очајничког убјеђивања. Тада нисам могла да схватим зашто је било тако тешко одлучити се на тај корак. Сада схватам.
Оставили су иза себе све што су стицали деценијама, стан, викендицу, кућу на мору, ауто. Оставили су своје дугогодишње пријатеље, колеге и комшије, град у коме су живјели више од тридесет година. Све ствари из стана су пред одлазак подијелили комшијама – намјештај, књиге, слике – и у Канаду дошли са два кофера пуна одјеће, која је за ову климу била потпуно непримјерена и непрактична.
Цијели живот у два кофера, нешто фотографија, једна керамичка здјелица за шећер и вретенаста метална ваза коју је мама некад купила на службеном путу негдје у иностранству. То је оно што је остало од двије дуге каријере и неколико деценија одрицања. Кажу неки, гледајући са стране, нек је жива глава, биће свега, али није све баш тако једноставно. Сада ми је јасно.
Двоје људи који су у бившој домовини увијек имали респект и уважавање, вриједно радили и зарадили пензије, цијели свој живот живјели часно и поштено, дошли су овдје са шездесетак година да почну изнова.
Кад прође еуфорија због поновног сусрета са својим дјететом и њеном породицом и прво одушевљење што си извукао живу главу у рату и напокон видио своје прво и једино унуче, стварност ти закуца на врата и схватиш да је касно да почнеш изнова и да си овдје на терету и новој држави и своме дјетету.
Са језиком се слабо сналазе, начином живота још мање, живе у малим становима, гледају нашу телевизију, читају наше новине и хране се храном из наших продавница и ресторана. Мириси сарме и палачинки шире се ходницима зграде, а звуци наше музике и тениских мечева у којима Ђоковић побјеђује, показују пут до стана неког од наших родитеља
За моје родитеље није могло бити горе казне. Моја мама увијек каже да је природно да родитељи дају дјеци, и да су тада сретни и родитељи и дјеца, а да су, кад се улоге промијене и дјеца почну давати родитељима, несретни и једни и други. Не слажем се баш с овим последњим, ја уживам у сваком тренутку проведеном са мамом (и татом, док је био жив). Славим чињеницу да још имам мајку и да јој још могу угодити и понекад измамити искрени осмијех, али, пошто сам и ја родитељ, потпуно разумијем. Сада разумијем.
Ова земља их је прихватила и обезбедила им услове за удобну старост, додијелила им пензије, иако овдје нису радили ни дана, држављанство, бесплатно лијечење и лијекове и многе друге погодности. Са језиком се слабо сналазе, када је начин живота у питању још мање, живе у својим малим становима, гледају нашу телевизију, читају наше новине и хране се храном из наших продавница и ресторана. Мириси сарме и палачинки шире се ходницима зграде, а звуци наше музике и тениских мечева у којима Ђоковић побјеђује увијек ће ти показати пут до стана неког од наших родитеља.
Држе се заједно, посјећују се, хвале се и поносе својом дјецом и унуцима, жале се једно другом на своје болести и савјетују о лијечењу. Полако испраћају једно по једно…
Сањали су о удобној пензији, о љетовањима на Јадрану са својим унуцима, о дружењу са својим пријатељима и комшијама у старачке дане, а свој ће живот завршити овдје, у далекој земљи канадској. Близу своје дјеце и унука, али далеко од живота који су градили и замишљали.
Сада све потпуно разумијем.
Весна, Торонто, Канада
