У години у којој је навршио седам деценија живота, Српска књижевна задруга, у „Малој библиотеци“, објавила је нову песничку књигу Манојла Гавриловића (1945), под насловом „Пчеле бога Перуна“. Прву збирку песама – „Сунце и кочије“, Гавриловић је објавио 1973. године у београдској „Просвети“, а потом још десетак збирки код наших угледних издавача. Поезија му је превођена на више европских језика, добитник је наших најугледнијих књижевних награда.
Књигу ће данас у СКЗ представити проф. др Тиодор Росић и Ђорђе Ј. Јанић, а стихове ће казивати Јана Петровић.
Већ првом књигом огласили сте се као јединствен песник, који пева потпуно другачије од своје генерације. Да ли је то била завичајна мелодија?
То је мелодија ужичког краја. Ја сам одрастао на народним јуначким песмама. Отац ме је свако вече успављивао народним причама и песмама о Сењанин Тадији, Старцу Вујадину, Старини Новаку и другим јунацима наше народне поезије. Мелодија десетерца одзвања и у мојим стиховима. Ту су и мелодија и жубор Малог Рзава, које сам слушао свакодневно. Ту је и песма птица и ветра, као и таласање траве у пољу. Мелодија трубе из даљине и глас двојница. Ту је и звук наше лирске поезије, коју су певали момци и девојке у предвечерје.
На самом почетку, подржали су вас Стеван Раичковић и Миодраг Павловић. Колико вам је то значило?
Уредници поезије у „Просвети“, у то време, били су Стеван Раичковић, Миодраг Павловић и Милорад Павић. Од око двеста књига поезије, колико је тада стигло у „Просвету“, међу десетак изабраних за објављивање, била је и моја књига „Сунце и кочије“. То је за мене био велики подстрек. Тада су ме подржали и универзитетски професори: Рашко Димитријевић, Владета Кошутић, Никола Милошевић, Драгиша Витошевић… Такође, имао сам подршку и од тада младих књижевних критичара: Чедомира Мирковића, Предрага Протића и Ђорђа Јанића, као и најмлађих: Драгана Лакићевића и Тиодора Росића. О мојој првој књизи стихова „Сунце и кочије“ писало је више од тридесет књижевних критичара, свих генерација.
Мото књиге су стихови: „Корачај како Морава жубори,/ диши као трептај листа у гори“. Живите у складу с природом?
Кад кажем „Корачај како Морава жубори“, мислим да треба да поштујемо српску традицију и да одржавамо дух српскога народа. И да као трептај листа живимо и угледамо се на законе природе. Написао сам више песама које славе лепоту природе, јер, према мом осећању, природа даје ток животу.
Наизглед једноставним стиховима, најчешће римованим, ви, у ствари, откривате смисао космичког поретка и улогу човека у њему?
Закони космоса и закони природе вековима су стварани и ми морамо тих закона да се придржавамо. За све постоји склад и време. Човек мора поштовати тај дар неба и са више лепоте и смисла учествовати у животу. Треба пратити и ослушкивати шта каже ветар, звезде, Месец, киша… и роса.
У вашим песмама уткана је наша традиција, митови, епски јунаци, словенска божанства… У којој мери су вам драгоцена народна предања?
Народна предања су за мене била пут којим треба ићи, пут чист као роса. Често певам о Перуну и Хромом вуку. Сам наслов књиге „Пчеле бога Перуна“ сведочи о нама, Перуновим духовним потомцима. И о јунацима из старих времена, карпатским кладенцима и ловцима. Традиција је путоказ, који нам недвосмислено показује куда треба да идемо. Народна предања су светлост, која нас обасјава и показује нам пут у будућност. Традиција је наша читанка, наша Библија. То је застава исплетена од сунчевих зрака.
И као на сликама Милића од Мачве, у вашим песмама лете наши манастири, Свети Сава, Симонида, царица Милица, Јефимија, Вук и Његош. Да ли су то темељи нашег постојања?
Свакако. То је српска дуга, чија се крила протежу од Светог Саве до Вука и Његоша. Свети Сава је у нашу културу поставио многе чврсте темеље. Све од њега почиње и разгранава се. Сава је први учитељ и темељник наше духовности и писмености. У књигу „Пчеле бога Перуна“ унео сам и неколико песама посвећених његовом неухватљивом лику.
Темељи нашег постојања су у делима оних Срба који су допринели развитку и очувању Србије. То су Перунове пчеле претворене у стихове. То су наше Грачанице, Бели и Плави анђели. Вук који историју Србије записује међу звездама, или Његош који пише песму сунчевим зрацима и ложи бадњак у облаку. Царица Милица, Јефимија, али и Симонида као огледало српске духовне лепоте.
Посебно место у нашој историји, и вашој поезији, заузима Велики рат. Шта је данас остало од тог херојског времена?
Остала је Србија и ми који сада живимо у њој: од нас зависи како ћемо и где живети, у каквој Србији. Ја сам у школи учио да је то био Први светски рат. Сад деца уче да је то био Велики рат. Нема малих ратова. Мој прадеда Стеван, у Велики рат, послао је шест синова и унука Милоја, а његов рођени брат Јелисије – шест синова. Тринаест Гавриловића кренуло је да брани Србију. У једној песми кажем: „Из две куће у свануће,/ кренули су према Церу,/ прве звезде да наберу./ С Колубаре носе росу,/ да им светли у откосу”.
Написао сам неколико песама о том времену, које је херојско, и о којем ће се све више говорити. Ако сами себе, свакако и сопствену историју и традицију, не поштујемо, неће нас ни други поштовати. Од херојских дела остане само песма и нешто историје. Зато сам и посветио знатну пажњу родољубивој поезији. Певао сам о Немањи и Сави, о Лазару и царици Милици, о Орловићу Павлу и Косовки девојци, о Војводи Пријезди, о Јефимији, о Старини Новаку и Старцу Вујадину, о многима који су, у историји, легенди и књижевности, учествовали у обликовању традицијске и историјске свести српског народа.
