Кад је чувени песник Осип Мандељштам отишао на лекарски преглед послали су га и код психијатра. Психијатар је поставио дијагнозу о Мандељштамовој болести: Пацијент је уобразио да је песник, а у ствари јебезначајни службеник. Мандељштамова супруга Надежда психијатру је објашњавала и доказивала да њен муж јесте песник, али лекар је био неумољив у дијагнози. И још је њу посаветовао да се чува да и она не подлегне истој психози као Мандељштам. Да мисли да јесте оно што није. Било је то тридесетих година двадесетог века, идеали Октобарске револуције већ су били унижени Стаљиновим ликом, уметници који нису били на линији партије роптали су спуштајући се све ниже на лествици опстанка, за диктатора су били плесан коју је требало одстранити.
Ове трагичне приче о песнику и психијатру и друштвеним околностима у којима песништво-уметност постаје дијагноза – психозе, сетила сам се гледајући и слушајући заседање Скупштине Србије 9. фебруара 2016. Трећа тачка дневног реда била је Усвајање измена и допуна закона о култури. Ништа што сам чула на том заседању није ме узнемирило. Могла сам мирно да изговарам, гледајући у екран: Тако је, даме и господо, грађани и грађанке, другарице и другови, посланици и посланице, како се већ ословљавате, тако је, само напред! Изгласајте тај закон! Успоставите коначну дијагнозу, црно на бело, да битиуметник, радник у култури, јесте стање психозе. Лечите нас од тога што мислимо да смо уметници, што мислимо да је култура битна, да се не може усвојити закон против којег су сва струковна удружења уметника, против којег је и Национални савет за културу… Ма кога брига шта уметници културњаци мисле! Кога брига што је 1.000 уметника, грађана потписало петицију против. Закон се и не доноси да би они били задовољни већ, да би напокон схватили да су умишљени, незахвални, надмени, да су сувишни терет у држави која смело хрли ка будућности у којој ће политика бити највиша уметност, а политичари највиши уметници.
Како сам обавештена, никад се до сада није догодило да неки ресорни одбор у Скупштини не подржи предлог закона, одбаци га укратко, а да тај закон ипак дође на усвајање. Е, то се десило с овим предлогом закона. Одбијен је на скупштинском Одбору за културу. Против њега су били представници и позиције и опозиције. Али такав исход гласања Одбора за културу није био црвено светло за посланике у скупштини и министра, већ црвена марама у кориди. Пљуштале су подршке накарадном закону.
Очарана сам била дискусијом, посебно говорнице из СПС-а, која је у име партије бодро подржала закон и храбро штиклом прегазила преко мишљења редитеља, писца, сценаристе, песника Срђана Драгојевића, који је на Одбору за културу гласао против предлога закона. Против је био и Ненад Милосављевић, познат као Неша Галија, такође из СПС-а. Дакле, СПС је потврдио оданост коалиционом партнеру и показао да не уважава шта о закону мисле другови уметници из њихових редова. Па неће ваљда партија да поштује став уметника кад се доноси закон о култури. То би стварно било неприродно. Природно је да подрже мишљење бармена и водоинсталатера, економисте, кад су питања о култури на дневном реду. Јер политика је највиша уметност. Она воду претвара у вино, празну чашу у пуну, празан папир у докторску диплому, сиротана у богаташа, инжењера у стручњака за балет, итд. Позната су њена наднаравна чудеса. Посланице Весна Марјановић (ДС) и Бранка Каравидић (СДС) разумно су причале зашто закон, такав какав је, не сме бити усвојен. Зато што разумеју област о којој говоре, биле су тоталне аутсајдерке, знате, од оних што залутају на погрешну забаву. Боље би било да нису ништа говориле. Да су пустиле да ништа не наруши хармонију Народне скупштине као глувог места у којем се гласови, мишљења уметника и људи из културе не чују.
Победио је став шта зна балерина шта је балет, а преводилац Шекспира шта је стих, па ће се Законом о култури лечити сви они који мисле да јесу оно што нису, да знају оно што не знају.
Уморан сам као балерина после петог чина – писао је Чехов. Неко овдашњи, скупштински посланик или министар лично, писцу би узвратио: ти си писац а не балерина, откуд знаш како се балерине осећају после петог чина.
Како ће се завршити прича о Закону о култури још не знамо. Први чин изведен је у Скупшини Србије 9. фебруара. Већ 10. фебруара, док пишем овај текст, сазнајем да се премијер лично умешао у заплет као Deus ex machina и поручио посланицима СНС-а да гласају против укидања признања за врхунски допринос уметности и култури –националних пензија, против само једног од бројних спорних места у закону.
Иначе, према Википедији, Deus ex machina је латинска изрека која се користи да опише неочекиван, вештачки или невероватан лик или силу која се изненада појављује и решава ствар која је до тада била нерешива. У античкој трагедији коришћен је да означи лик богау представи који се појављивао на крају комада, доносећи решење заплета, чиме се окончавала радња и сам комад.
Сам термин у буквалном преводу значи Бог из машине, чиме је означаван у комаду тај лик кога је кран (односно машина) уносио на сцену.
Ако су скупштинска владајућа посланичка већина и Министарство културе били глуви и нису чули гласове смртника, самосталних уметника, уметника запослених у институцијама културе, стручњака из разних културних делатности, и понашали се као психијатар према песнику с почетка овог текста, биће, ако ништа друго, забавно посматрати како им се слух враћа под дејством Deus ex machina лично.
Редитељ
