Већ са својим првим романом нашла се у најужем избору за престижну Нинову награду, и многи који су га прочитали сматрају да Лана Басташић у 32. години показује зрелост и таленат какви се обично налазе код знатно искуснијих и старијих писаца. Критичари је називају „српском Еленом Феранте” јер су главне јунакиње у књизи „Ухвати зеца”, као и у светском хиту италијанске списатељице, две блиске пријатељице чије се судбине преплићу под силином историјских догађаја у једној специфичној средини.
– Годи ми да ме пореде са Еленом Феранте, очарала ме још од „Дана напуштености”, које сам давно прочитала, али се питам да ли би тема женског пријатељства, иако заиста ретко обрађивана у светској, па и у домаћој литератури, требало да буде главни разлог за такво поређење. Да сам писала о смрти мајке, да ли би ме назвали „српским Камијем” или, да сам се бавила одрастањем дечака какво је описано у „Ловцу у житу”, да ли би ме сматрали „српским Селинџером”? Не верујем! – каже ауторка за „Магазин”.
Потрага за идентитетом
Она сматра да је све то последица предрасуда о „женским писцима”, нарочито онима млађе генерације.
– Морам да признам, и сама, читајући на студијама гомилу англосаксонских писаца, у једном тренутку сам схватила да је већином реч о мушкарцима, и да су њихови јунаци такође мушкарци. Женско пријатељство се сматрало тривијалним. Књиге које су писале жене чак су се и по корицама препознавале као „женске”, без обзира на озбиљност и универзалност теме. Није ми била жеља да пишем о „женском пријатељству”, али ја јесам жена, и женски ликови су ми блиски, преко њих сам могла уверљивије да пренесем оно о чему сам заиста желела да пишем, а то је потрага за идентитетом у земљи у којој је цела идеја идентитета доведена у питање. Најбоље се пише о ономе што се познаје: ја у роману пишем о одрастању девојчице у тој „земљи чуда” у којој је све искривљено и наопако, где се правила не разумеју, али се морају прихватити, баш као што је у књизи Луиса Керола чинила Алиса, следећи белог зеца. Пишем о томе како је напорно градити свој идентитет кад ти, са више страна, разне силе говоре ко си, шта си, шта би требало да будеш и како да се понашаш. Страшно је кад на вас, као мрак, падне неки други идентитет, који вас прогута. Све то оставља дубоког трага у души, заувек, без обзира на временску и географску удаљеност – признаје Лана.
У овој реченици се наслућује и одговор на оно неизбежно питање, колико је у причи аутобиографског. Сара и Ле(ј)ла нису стварни ликови пренети из Ланиног живота на странице њене књиге. Оне су ту да подрже и изнесу главну идеју романа, сажимајући сва она сећања и осећања која је ауторка понела из година проведених у Бањалуци, и оних касније стечених, далеко од Балкана, рата, мржње, страха, безнађа и очаја.
– Биле су ми потребне две јунакиње, једна која приповеда и друга о којој се прича; једна која је отишла и друга која је остала; једна која је одрастала на неки начин привилеговано, као Српкиња у Бањалуци, и друга која је, због свог муслиманског имена, у том истом граду проживљавала сасвим другачији живот. Ту је и трећи лик, Ле(ј)лин брат Армин, Сарина тајна симпатија, који је нестао деведесетих година, и за кога породица и пријатељи нису знали да ли је уопште жив, као што је до данас случај са многим младићима ишчезлим у тим страшним временима сукоба на подручју некадашње Југославије – наводи Лана.
За њену генерацију, та бивша земља ништа не значи, они не разумеју „југоносталгију”, не желе да се враћају у прошлост. И садашњост је превише захтевна, а будућност неизвесна. Много тога лошег што се данас дешава широм Европе, широм света, а не само на Балкану, последица је управо тог тешког историјског наслеђа којег млади желе да се ослободе, сматра Лана. Растући национализам, конзервативизам, неонацизам. Осетила је то у Барселони, где сада живи, уређује књижевни часопис који је пре више година покренула са својим тадашњим партнером, и води школу књижевности.
– Наслеђе франкизма и даље се осећа у Шпанији, где је фашизам опстао до 1978, и још нису нађени лешеви свих жртава, па ни Лоркин. Тај неонацизам и франкизам много су јачи и више ме погађају него баскијски сепаратизам. Волела бих да видим републиканску Шпанију, где се више мисли на човека, на његово достојанство и живот, а мање на то где се родио и ко су му преци. Волела бих да се тако гледа и на људе на Балкану – каже наша саговорница.
Ено је, пише!
Лана је рођена у Загребу, али је одрастала у Бањалуци. Деда по оцу је био Србин из Хрватске, кад је избио Други светски рат одведен је у Јасеновац, па је побегао из логора. Много је очеве фамилије побијено 1941. године.
– Имам и хрватски и босански пасош, ипак не осећам да ме иједан од тих идентитета у потпуности описује. Из Загреба сам рано отишла, али сам одатле понела нагласак због којег сам се издвајала од вршњака у Бањалуци. Често смо се селили, и некако сам увек била „нова ученица” у разреду. Касније сам многе друге градове доживела као „своје” јер сам тамо стекла пријатеље. Доста путујем, од Барселоне до Сарајева, Загреба, Београда… Овде сам сада дошла на месец дана, као гост фестивала „Крокодил”. Добро ми је у Београду, ту су ми старији брат Лука, орални хирург, и млађа сестра Тијана, психолог. Мама Сузана је остала у Бањалуци. Имам и две баке, по тати Десанку, а по мами Сенку, која је била учитељица и још живи у том селу поред Бањалуке, где сам се у ствари одувек најбоље осећала. Емотивна веза, а не пасош је то што чини да сам негде „код куће” – признаје Лана.
Строга и захтевна, како је описује унука, бака Сенка је највише заслужна за њену будућу књижевну каријеру. Као да је прва препознала њен дар и одлучила да га подстиче и негује.
– Имала је богату библиотеку, нарочито је волела руске писце. Научила ме је сва слова и често смо заједно читале. Касније сам се ипак определила да студирам енглески језик и књижевност. Бака Сенка је веома поносна на све моје награде за песме и приче које сам објавила, као и за необјављену драму.
Изложила је на посебном месту исечке из новина и фотографије које о томе сведоче. Родитељи, обоје стоматолози, благонаклоно су гледали на писање као на неки мој хоби, и тек кад су почела да стижу признања прихватили су да је то оно што заиста желим да радим у животу. А писала сам одувек. Редовно сам водила дневник од своје осме, девете године. Укућани су говорили „Ено је Лана, пише”, сећа се књижевница.
Филолошки факултет је завршила у Бањалуци, али је мастер из културолошких студија одбранила на Факултету политичких наука у Београду. Након тога је отишла у Праг, где је стекла међународни сертификат за предавача енглеског језика, а онда у Барселону. Ту је упознала каталонског писца Боржу Багуњу. Заједно су покренули литерарни часопис „Карн де кап” (у преводу са каталонског „месо главе”, што асоцира на живу мисао), а 2016. и школу књижевности и креативног писања на шпанском, каталонском и енглеском.
– Часопис се у сваком броју бави другом темом, и сваки је другачијег дизајна. Најновији је као кутија која се расклапа. Посвећен је „креативном уништавању језика”. Боримо се против чувања језика као музејског примерка, јер сматрамо да књижевност цвета само уз живи језик, који крши устаљена правила – истиче Лана.
Ћути, сине
Језик је за њу важан не само зато што је писац. Као што човек носи са собом, односно у себи, своју домовину било куда да крене, тако носи и свој матерњи језик, а са њим и историју, културу, наслеђе предака и сопствену прошлост, сматра млада књижевница. Довољан је један телефонски позив, какав се у роману догодио њеној јунакињи Сари, да то буде „окидач” за повратак у свој први језик и за лов на „белог зеца” из сећања. Па ипак, а то се исто примећује из понекад необичних реченичних конструкција у Сарином случају, дуго „избивање из језика” остави последице.
– Ако хоћу да пишем на матерњем језику, морам да будем тамо где се он говори, на улици, међу људима. Озбиљно размишљам о пресељењу у Београд. Поготово што ће и тема мог наредног романа бити повезана са српским језиком, боље речено са легендама, митовима и празноверјем о женама који опстају у нашем говору, и тако несвесно одређују њихов положај и улогу у заједници. „Ћути, сине, добро је”, кажу у Босни. Али ја нећу да ћутим, нисам син и није добро! – примећује Лана.
Ако је њен први роман био „роман путовања”, где се јунакиње крећу од Мостара до Беча, али и од садашњости до прошлости и натраг, овај други ће бити „роман парализе” (како је види Џејмс Џојс), у којем ликови остају у месту, на неки начин оковани матерњим језиком, објашњава наша саговорница. Посебно је занима како, управо захваљујући језику, патријархат опстаје у женском друштву и у одсуству мушкараца. Већ је почела да сакупља, по Балкану, народне изреке и сујеверја која то подржавају.
Лана каже да је морала да оде са Балкана да не би постала огорчена и несрећна особа, пуна цинизма. Морала је да се измести из Бањалуке просторно и временски, да би могла о њој да пише. А сад осећа да би морала да се врати „у свој језик” како би наставила са писањем. У Београд, који је, сматра, довољно велики град да би у њему нашла своје место.
Без катарзе
– Живећи у Бањалуци, рано сам научила да не постављам питања. У школи су нека деца излазила из учионице пред час веронауке. Нека су променила име кад је почео рат. Једноставно нисмо о томе разговарали, прихватали смо то као израз страха од нечег лошег. Та сећања сам дуго носила у себи, мислила сам да сам са њима завршила, али нисам. Због тога сам се, у роману, вратила у тај мрак, размишљала како би изгледао мој живот тамо да сам се родила као неко други. Хтела сам да испричам причу истинито, веродостојно, зато на крају књиге нема катарзе, нема срећног завршетка, нема одговора, већ нових питања. Уосталом, читаоци се враћају само таквим књигама – сматра Лана.
Поклон Бањалуци
На роману „Ухвати зеца” Лана је радила четири године, углавном ноћу, кад заврши дневне обавезе. Писан је у првом лицу једнине, и почиње у тренутку кад се навршило 12 година откако је приповедачица напустила домовину, дакле њена су сећања лична, субјективна и упитна, њено памћење селективно. То је „прича о причи” и прича о Балкану који није место, него пре стање свести или осећање, о Бањалуци какву је Лана памти: тишина, страх, ишчекивање… „Поклонила сам Бањалуци овај роман, али нисам у почетку тамо могла да организујем његову промоцију, као да су ме одбацили, и то ме боли”, каже књижевница. У излогу највеће бањалучке књижари нема романа „Ухвати зеца”. Није им се допало оно што су у овој књизи видели као свој лик у огледалу, верује ауторка.
