BEOGRAD – Zaštita životne sredine od 2000. je „podstanar“ u javnim politikama i apsolutno je neophodno razdvojiti Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, pre svega, jer je poljoprivreda jedna od oblasti koja najviše zagađuje životnu sredinu i potpuno je nelogično da budu zajedno, stav je sagovornika Tanjuga.
„Trenutno su u jednom ministarstvu dve oblasti, koje su po prirodi suprotstavljene, jer je poljoprivreda jedna od oblasti koja najviše zagađuje životnu sredinu i potpuno je nelogično da budu zajedno. Teško je bilo za prihvatiti i kada je ekologija bila sa graditeljstvom, sa energetikom, ili sa naukom“, rekla je Tanjugu koordinatorka Zelene poslaničke grupe Nada Lazić.
Dodaje da je jedino u vreme Zorana Đinđića to bilo posebno ministarstvo i naglašava da je u suštini neophodno da ta izuzetno velika, zahtevna, skupa oblast, bude samostalna.
Lazić smatra i da eventualnom podelom sadašnjeg na dva ministarstva ne bi bilo novih i većih troškova, jer bi se postojeći aparat „prepakovao“, a ističe da bi sama životna sredina dobijanjem zasebnog ministarstva – dobila mnogo.
„Svi bi bili fokusirani na te probleme. Treba videti u ovom momentu koliko iznosi budžet Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, pa biste videli da otprilike četvrtina, ili čak samo petina ukupne sume odlazi na zaštitu životne sredine“, naglasila je Lazić.
Navela je da Srbija izdvaja 0,4 odsto BDP-a za tu oblast i ocenila da je to ubedljivo najmanje u Evropi.
„Ako se stalno poredimo sa zapadnim zemljama, recimo Danska izdvaja četiri odsto BDP-a u te svrhe. Prosto, mi sa svoje strane treba da uložimo i sredstva. Ne možemo samo da se oslanjamo na evropske fondove“, rekla je Lazić.
Ne slaže se sa tezom da će odvajanje ministarstva koštati, i naglašava da niko ne pravi poređenje koliko nas koštaju štete koje se čine delovanjem, ili nestručnim delovanjem.
„Ako na takav način budemo štedeli u ovoj oblasti, možemo samo da napravimo štetu. Na kraju se sve odražava na zdravlje ljudi, proizvodnju hrane, razvoj turizma, sve to ima efekte i ne može se posmatrati odvojeno“, istakla je Lazić.
Navodi da ogromnu ulogu imaju ministar finansija i premijer kao glavna ličnost, kao i da se za tu oblast moraju odvojiti određena sredstva, jer, kaže, tek kad mi budemo odvojili sredstva, onda ćemo moći i da ih dobijemo od drugih fondova, po modelu kako su to radile sve druge zemlje.
Savetnik u Privrednoj komori Srbije Siniša Mitrović naglašava da su pregovori ekoloških integracija najzahtevnije i najskuplje poglavlje, koje u ovom trenutku pokriva više od 30 odsto obaveze koju će Srbija imati u procesu priključenja EU.
„Za jedan takav proces, moramo imati konzistentnu politiku, jakog, autoritativnog ministra, koji će moći da ‘gura’ politiku životne sredine, koja će biti servis industriji da uhvati priključak sa daleko konkurentnijim ekonomijama Evrope“, rekao je Mitrović Tanjugu.
Dodaje da taj ministar i ministarstvo moraju da imaju kredibilnu, profesionalnu administraciju, dovoljno vizionarsku i obučenu da prepoznaju potpuno nove tokove.
„Zapravo, od 2000. godine, životna sredina je ‘podstanar’ u raznim javnim politikama- energetike, privrede, nauke, prosvete, zdravstva i nikako da dobije svoj suverenitet“, rekao je Mitrović i istakao da je stav industrije i naše privrede takav da je Srbiji potrebno posebno Ministarstvo životne sredine.
Prema njegovim rečima, industrija se mora dići na nivo energetski efikasne, održive, cirkularne, socijalno-inkluzivne industrije, a to su sve obaveze koje govore da će samo investicije u životnu sredinu biti više od 14 milijardi evra, te zato Mitrović smatra da je samostalno Ministarstvo zaštite životne sredine neophodno.
Inače, Hrvatska ima Ministarstvo „zaštite okoliša i prirode“, Slovenija za „okolje i prostor“, BiH ima Ministarstvo „okoliša i turizma“, Makedonija ima „životnu sredinu i prostorno planiranje“, u Austriji je to Ministarstvo za „poljoprivredu, šume, okolinu i menadžment vode“, Poljska- Ministarstvo zaštite okoline, Italija „okoline i zaštite zemlje i mora“, a u Nemačkoj je „okolina, očuvanje prirode, gradnja i nuklearna sigurnost“.
