Напис г. Ћирјаковића изненадио ме је и донекле збунио. Ватрено се и полетно устремио на професора Беговића, једног од најугледнијих економиста и научника који је стекао велики углед и у другим професијама, посебно међу правницима, градским планерима, урбанистима, па чак и историчарима. За Беговића зна цела Србија, а Ћирјаковићево име није се дало запазити у економској литератури, укључујући и ону ширу која задире у друге дисциплине и бави се ванекономским чиниоцима привредног раста. Не знајући овог писца, могу само да претпоставим да је реч о младом, амбициозном човеку пред којим је лепа професионална будућност. Велики број највећих умова са подручја друштвених наука – нобеловци Бјукенен и Фридман, као и Карл Попер, прави међаш у области политичке филозофије – били су најпре непоколебљиви левичари, чак марксисти, а потом су, интелектуално сазревајући, своје ставове мање-више дијаметрално преокретали. У острашћеној полемици које се латио, Ћирјаковића не могу да не перципирам са великом симпатијом: држећи да је млад, у њему препознајем себе самог из младих година, посвећеног правди којој ослонац није у појединцу и слободи која је више колективна творевина него индивидуална категорија. Пре пола века дубоко сам веровао у оно што тако снажно вибрира у његовом тексту, па сам тако и писао, можда још ватреније и надахнутије.

Велика је штета што се тај племенити ентузијазам безнадно ломи о тврди зид хладних и немилосрдних чињеница. Привредни раст је један несагледиво широк процес трагања за новим опцијама, иновирања и учења. Креативност и акумулирање знања кључне су речи које у крајњем објашњавају развитак привреде и друштва у целини. А креативност и учење су еминентно индивидуалне појаве и активности, па су незамисливе без индивидуалне слободе која једина отвара просторе за право стваралаштво. Треба макар и овлашно осмотрити привредну историју: све три технолошке револуције – неки већ говоре и о четвртој – догодиле су се на Западу, у амбијенту колико-толико заштићених појединачних права и слобода. У свету ништа није идеално, па ни та заштита, али је засигурно била далеко јача и потпунија него у другим деловима света. Може ли г. Ћирјаковић да покаже ишта крупно и епохално са становишта свеколиког развоја да је дошло са Истока? Кинези су измислили барут, хартију и још понешто, али се прави развојни импулс по основу тих проналазака испољио тек касније, и то на Западу кад је исте ствари фактички поновно и независно открио.

Чињенице су, као и увек, тврдоглаве. То што је Беговић рекао о конкуренцији и огромном развојном потенцијалу економских слобода јесу тврде научно доказане истине. Слобода је као ваздух и вода: не може бити ограничена само на неке. Кад би била истина оно што Ћирјаковић тврди о слободи за танушну мањину одабраних, америчка радничка класа не би, уз све узмаке и компликације, данас уживала виши стандард него у безмало свим државама света. Постојао је систем који је, на линији онога што тако тврдо верује г. Ћирјаковић, ишао за тим да благостање и „ослобођење рада“ оствари на колективној основи и уз најширу државну интервенцију. Доживео је свој епохални слом, а многи млади људи, попут г. Ћирјаковића, нису сагледали све његове импликације. Погрешно је код г. Ћирјаковића протумачено и искуство развојно успешних земаља у југоисточној Азији: те земље нису демократске, али су заједнице с великим и институционално осигураним економским слободама. Фамозна Јужна Кореја је земља у којој власт и држава нису кројиле капу пословном свету него су следиле његове идеје и потребе и током времена све више постајале његов просвећени сервис. Кључне речи током вишедеценијског успешног јужнокорејског развитка биле су либерализација и тржиште а не држава и етатистичка доминација. И демократија је важна за економски развој, али не онако и онолико као слобода: важна је пре свега у мери у којој гарантује слободе.

Међу многима, постоји један посебно моћан аргумент који малтене све говори о свету зајемчених грађанских права и слободног предузетништва наспрам онога који би био обликован према Ћирјаковићевим представама: наши високо школовани млади људи, и то они најспособнији, листом хрле на Запад а не на Исток, у потрази за бољом судбином од оне која их чека у овој земљи. Они добро знају шта чине, а ваљда ћемо се и ми остали постепено дозвати памети и дићи на ниво њиховог разумевања.

Економиста, професор универзитета