Председник Александар Вучић оценио је да су његове идеје о разграничењу на Косову пропале јер су „и наш народ и највећи део света мислили другачије” и да ће то „скупо коштати Србију за 20, 30 или 50 година, када се о томе буде размишљало”.

Председникова изјава је веома провокативна пошто он своју памет супротставља памети „нашег народа и највећег дела света”. Усамљени Вучић придржава се изреке која каже да су сва велика открића (у овом случају решења) заснована на способности да се не буде у праву, али то не значи да ова порука мора да важи увек.

Немамо времена да чекамо да историја за пола века каже своју реч, а да бисмо барем приближно оценили како ствари стоје морали бисмо да знамо шта стоји иза председникове идеје о разграничењу коју је неочекивано усвојио као званичну политику, пошто је шеф дипломатије Ивица Дачић био задужен за вишемесечно пуштање пробног балона.

Није ово први пут да Вучић ламентира над сопственом судбином несхваћеног визионара. Чинио је то и пре него што је његов пројекат дефинитивно сахрањен на западнобалканском самиту у Берлину, али ни тада, ни данас, јавност не зна о чему је реч, коју је то идеју поразила.

Сада, пошто је признао да је поражен на високом спољнополитичком нивоу, оном на коме не може да диктира своје идеје, Вучић би могао да саопшти шта је имао на уму кад је лансирао пројекат који су многи од старта оценили као опасан, као својеврсну варијанту мирнодопског етничког чишћења које би се лако разлило са границе Србије и Косова.

Шта је био покретачки мотив? Козметичка корекција граница која би омогућила да Косово добије столицу у УН, али не у границама у тренутку проглашења независности 2008? Или је поента била више економске природе, да се надокнади оно што је неразумно пропуштено јер се у дијалогу Београда и Приштине није разговарало о имовини – „Трепча”, „Газиводе”, рудници…

Или је дугорочни циљ био етничка хомогенизација, план који је теоретски остварљив што се тиче севера Косова и делова Прешевске долине, али је раван катастрофи за Србе јужно од Ибра – па су косовски Срби који су на то упозоравали на све начине ућуткивани од снага за брзо дејствовање окупљених у Српској листи? Шта су значили тајни информативни разговори о двоструком суверенитету?

Непрестано потпиривање национализма претвара косовске Србе у пионе уплашене колико од Албанаца, толико и од власти у Београду. Политика преко даљинског управљача није политика која ће Србима северно и, нарочито, јужно од Ибра обезбедити спокојство.

И даље нам је остало само да спекулишемо. Председник је већ једном покушао да мобилише јавност оним анемичним „унутрашњим дијалогом” вођеним на даљински из његове канцеларије. Није прошло – не зато што јавност у њему не би учествовала, већ због анахроног формата тог дијалога, који се свео на маркетиншку вежбу приучених пропагандиста.

Да је јавност знала више о Вучићевом плану, можда би га и подржала, или кориговала оно што не ваља. Или би кредибилно план одбацила, па би он знао на чему је и пре него што је морао да саслуша тираде Ангеле Меркел и Емануела Макрона.

У Берлину је канцеларка одлучно одбацила идеју размене територија, уз аргумент да решење за Косово не може да буде на штету других у региону, да нема повезивања Косова са Републиком Српском како то чини шеф српске дипломатије.

Вучић и даље рачуна на подршку Москве и Пекинга, а Хашим Тачи на појачан ангажман Вашингтона. Директни актери косовског конфликта заклањају се иза сила које нескривено покушавају да ослабе Европску унију. Не делује сувише мудро док истовремено очекују да се што пре прикључе ЕУ.

Председник Србије морао би да схвати да га онај моћни позадинац, Владимир Путин, користи за разбијање Европске уније, али да је довољно интелигентан и снажан да остане у сенци, а њега избаци пред рефлекторе који Србију осветљавају као „малу Русију”.

Косово је парадигма спољне политике чија се брозовска амбиција несврставања слабо прихвата и на Западу и на Истоку, што њихове протагонисте излаже растућим притисцима на које председник нема адекватан одговор.

Председник сада плаћа пуну цену „недостатка транспарентности” – што је еуфемизам за његов начин ауторитарног управљања. Онај ко хоће сам да одлучује о свему на крају сам мора да плаћа цехове. Што ми је, на неки искривљен начин, помало жао – не због Вучића, то је његов избор – него што даје аболицију разним Вулинима, Стефановићима и Ђурићима који би да се сакрију иза нирнбершких аргумената да ништа нису одлучивали сами.

Скромно препоручујем Вучићу да престане да на грађане сваљује кривицу и оптужује их да ће их „скупо коштати” то што га слепо не следе у свакој његовој одлуци. Било би паметније да озбиљно размисли како је себе довео у позицију „појединца против телевизије”, како се колоквијално описују они у сукобу или раскораку са околином.

Вучић је већ једном изјавио да га не интересује шта мисли „пет милиона”. Тако се, нехотично, уписао у очеве осниваче протеста који потресају Србију оправдано претећи темељима његове власти која све више почива на лујевској максими „Држава, то сам ја”.

Председник би после капиталног пораза омиљеног усвојеника његове политике – идеје разграничења – могао да понуди оставку. Или да хитно промени правац. Ваљда му то неће бити толико тешко. Он нам стално поручује да је храбар. Па да видимо.

Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста