Уместо уобичајеног, стандардизованог програма симфонијских концерата: увертира, солистички концерт и симфонија, слушали смо сасвим неуобичајен распоред, први део филмска музика, други део „Слике са изложбе“ М. Мусоргског (у оркестрацији М. Равела). Два савремена дела, на почетку програма „Под једним кровом” Александра Симића и Егејска фестивалска увертира америчког композитора чије име носи оркестар, Андреаса Макриса, сличног звучног концепта, деловали су сасвим нестереотипно и сами за себе и у осталом окружењу.
Слика у препуном Коларцу деловала је импозантно, млади и младолики оркестар од осамдесет музичара сакупљен је да изведе музику блиску његовим члановима. Видело се то по ентузијастичном, зајапуреном труду да се све свира са еланом, радошћу, поцупкивањем. Па и онда када су од жеље и полета пожуривали пре руке диригента или мало каснили за њом, младим музичарима се мора опростити.
Филмски оквир музике познатих аутора, Џона Вилијамса, Ениа Мориконеа, овогодишњег добитника Оскара у 87. години(!) и Ханса Цимера, дали су тежиште музици заснованој на темама израженим у различитим солистичким инструментима, темама које се памте и када се филмови забораве („Шиндлерова листа“, „Мисија“ и др). Такав исти тематски оквир различитих нација и фолклора обухватило је и дело Александра Симића наручено од Уједињених нација и изведено пригодно са жељом аутора да, с обзиром на намену, наслика раскош у различитости свих крајева наше планете. Симићева композиција је такође „нека друга музика“, мелодиозна, анахрона и еклектична, али пријатна за слушање, размахана, оркестарски добро уобличена, подржана клавиром који је свирао сам аутор.
Америчког композитора грчког порекла Андреаса Макриса (1930–2005) нисмо до сада познавали, а верујемо да је јако мали број зналаца у Европи чуо за њега. Да је жив, вероватно би се сам чудио откуда његово име у Београду, како се то на сваком концерту овог састава изводи његова музика. Но, фондација у Атланти (САД) коју води супруга композитора и која је одабрала нашег музичара Предрага Госту да води фондацију – разрешила је све ове недоумице.
Очекујући да је Макрис био богат и непризнат, а то би значило и лош или врло просечан композитор, дочекали смо извођење његовог најбољег дела, Егејске фестивалске увертире, са највећим интересовањем, али и предубеђењем. Међутим, дело није лоше, нити је Макрис сасвим неталентован. Звучи као закаснели романтизам, у духу америчке музике ревијалног типа, никако експерименталне или минималистичке. Није срамота изводити га, нити дати његово име оркестру.
А оркестар „Макрис“ је право благо младости и енергије, делом састављен од музичара из свих других оркестара, а делом од сасвим нових, са великим набојем енергије која се ретко чује од стране познатих, старијих и искуснијих састава, сваку композицију свира изгарајући.
Изузетне „Слике са изложбе“ Мусоргског, јединствено дело у историји музике за које се не зна је ли бољи оригинал или надградња Мориса Равела, једног од најбољих оркестратора свих времена, представљају изазов за сваки оркестар. То чудо од музике, ова млада деца свирала су са невероватном жељом и потребом да им све успе, све дувачке солистичке и групне деонице, све солистичке и групне гудачке, па ефектне ударачке… па и када све не успе до савршенства остаје подвиг те племените жеље коју је уметнички вођа, оснивач и диригент Предраг Госта својим личним прегнућем довео до садашњег нивоа. Има још много да учи ова младост, да се усавршава и да концертира, али је важно да никада не изгуби садашњи ентузијазам.
Одушевљена публика заслужила је компакт диск који је подељен свима који су дошли на концерт.
