Радомир Раде Вучић био је један од најцењенијих, највољенијих и уметнички најмаркантнијиx балетских играча у историји југословенског балета. Играчку каријеру почео је 1965. године, најпре као члан ансамбла, а потом и као солиста Балета Српског народног позоришта у Новом Саду. Године 1970. прелази у Балет Народног позоришта у Београду и постаје истакнути солиста, а убрзо и првак Балета.
Године, у којима је овај играч, захваљујући тумачењу знамените улоге класичног балетског репертоара – Принца Зигфрида у „Лабудовом језеру”, ушао „на велика врата” на сцену престоничког позоришта, представљале су наговештај завршне фазе оног периода који је у колективном сећању остао забележен као „златно доба” балета Народног позоришта у Београду. Наиме, те седамдесете године непосредно су баштиниле онај изузетан уметнички узлет, остварен у Балету ове позоришне куће, током две претходне деценије. Израњале су из тог искричавог стваралачког импулса и њему припадајућег авангардног кореографског израза, у пуном смислу те речи.
На крилима до тада остварених, респектабилних међународних успеха београдског балетског ансамбла и његових истакнутих солиста, године које су уследиле, а у којима је Радомир Вучић стасавао и сазревао као уметник, биле су, такође, стваралачки динамичне, креативно надахнуте и снажним уметничким ентузијазмом обгрљене, у сваком погледу. У оваквом амбијенту, доминантно подређеном стваралаштву и трагању за новим кореографским уобличењима, која су собом „призивала” и врхунске играчке интерпретације, настајали су значајни наслови који су обележили ово доба и каријеру Радомира Вучића: „Бахус и Аријадна”, „Ана Карењина”, „Симфонија Це-дур”, „Абраксас”, „Кинеска прича”, „Кармен”, „Kатарина Измаилова’77”, „Ромео и Јулија”… Касније ће доћи и балети „Бановић Страхиња”, „Пер Гинт“, „Петрушка“, „Жар птица“, „Тријумф Афродите“, „Охридска легенда“, „Јелисавета“, „Самсон и Далила“… Поверене му улоге Раде је тумачио надахнуто, посвећено, сценски моћно.
Деловање Радомира Вучића нераскидиво је било повезано са именом нашег најзначајнијег кореографа Димитрија Парлића, али је током своје играчке каријере остварио веома упечатљиве и запажене улоге и у кореографским делима Вере Костић и Лидије Пилипенко. Случај је тако хтео да су кроз поуздане и партнерски „несебичне” руке овог великог балетског уметника прошле све наше истакнуте балерине, различитих генерација. Играјући са њим, младом Радету велико поверење су указале искусне и у међународним оквирима тада афирмисане примабалерине Јованка Бјегојевић и Душка Сифниос. Већину својих улога, од којих су неке стекле статус антологијских, Радомир Вучић је остварио са примабалеринама Иванком Лукатели, Лидијом Пилипенко и Вишњом Ђорђевић, а нешто касније ће се овој плејади водећих уметница – Радетових партнерки придружити и Милица Бијелић.
И колико год извори и механизми стваралачке имагинације, интерпретативног надахнућа и инспирације били флуидни и неухватљиви, недокучиви и много чиме условљени, статистика и бројке остају неумољиви. Ући у историју Народног позоришта као играч који је Принца Зигфрида одиграо у више од 80 представа, дакле, далеко највећи број пута, јесте податак који завређује поштовање и дужну пажњу. Балетска каријера Радомира Вучића, у трајању од двадесет седам година, заслужује наш наклон. Вучић је спадао у онај ред људи који не воле да говоре о себи. И није то чинио. Зато је сазрео тренутак да се данас, када се навршава десет година од његовог одласка, јавност упозна, а неки од нас само подсете, свих значајних уметничких достигнућа, попут оног великог успеха који су Вучић и Лукателијева постигли на угледним међународним балетским такмичењима у Москви 1973. и у Осаки 1978. године. Стога, изложба посвећена Радомиру Вучићу, која ће у Музеју Народног позоришта у Београду бити отворена све до средине маја месеца, жели да „проговори” о свему ономе што би он, за живота, вероватно, сматрао неумесним хвалисањем.
Међутим, нешто помнијем и обухватнијем приступу историји балета на нашем простору данашње време је наметнуло још један задатак: тек са континуираним истрајавањем на чврстој афирмацији оних осведочених, темељних уметничких вредности и остварених достигнућа на пољу балетске уметности, постало би могуће конституисати један поредак вредности, строго заснован на чињеницама. Поредак који би, самим својим постојањем, дисквалификовао и учинио оличењем професионалног непоштења сваки покушај да се „врхунским балетским уметницима и балеринама” данас представљају они који то – нису, нити су икада били. Неговањем сећања на наше уметнике који су задужили ову уметност, као и адекватном подршком стваралаштву активних балетских играча, балетска уметност би се могла заштитити од ове штетне појаве која се, услед недовољне упућености у ову област, нашироко толерише. Сећање на овог великог балетског играча које пружиће, надамо се, конкретан допринос у овом правцу, одајући дужно поштовање једној блиставој, незаборавној и јединственој балетској каријери која је оставила дубок траг у историји југословенског балета и Народног позоришта у Београду.
Ауторка изложбе „Незаборавни Принц”
