Тек што је уз велику подршку прославио деценију на власти, популарни председник Боливије доживео је неочекивани пораз. Према до сада доступним резултатима, становници ове јужноамеричке државе одбацили су предлог владајућег Покрета за социјализам да се уставним променама омогући још један председнички мандат Еву Моралесу (56), чиме би први и досад једини државник из староседелачког народа Ајмара могао да остане на челу земље до 2025. године. За председника државе са најмањим процентом „белих европских становника”, Ево Моралес је изабран још 2005. године. Моралес је успео да поврати достојанство преколумбијским народима, преполовио је број сиромашних у једној од најсиромашнијих земаља Латинске Америке, национализовао приватне корпорације и њихов профит ставио у службу социјалних давања, остварио стабилан раст од пет одсто годишње…
До краја председничког мандата остало му је још четири године, али су владајући левичари желели да се Еву Моралесу већ сада пружи могућност да се 2019. године поново такмичи за шефа државе. По садашњем уставу, председник може да се бира само два пута узастопно. Три године пошто је Моралес дошао на власт ова одредба је, уз остале реформе, великом већином изгласана на референдуму. Тада је Моралесу и почео да тече изнова председнички мандат. Зато данас неки рачунају да је он председник у трећем мандату, док други тврде да још није дошао ни до половине другог.
Присталице опозиције почеле су да славе скори одлазак Ева Моралеса, иако званични резултати у тренутку кад је овај текст одлазио у штампу још нису били објављени, док се на основу излазних анкета процењивало да је против уставних промена гласало више од половине учесника на референдуму.
Какав год да буде исход плебисцита, сазваног у тренутку кад се левичарском покрету у Латинској Америци не пише добро, највише због катастрофалне економске ситуације у Венецуели, Ево Моралес је већ сада државник са рекордним стажом на челу Боливије. У историји ове земље смењивали су се председници и војне хунте, бела мањина је увек економски и политички напредовала, док су већински народи, припадници разноликих преколумбијским нација, Кечуе, Ајмаре, Чикитано, Гварани потискивани ван свих главних токова.
И сам Ево Моралес био је понижен када се из председничке посете Русији враћао у Боливију, пре готово три године. На аеродрому у Бечу његовом авиону није дозвољено да полети док га полиција не претресе. Тражили су да виде да ли је Ево Моралес са собом из Русије повео бившег службеника америчке агенције за безбедност Едварда Сноудена. Када су се Бечлије најзад увериле да се Сноуден не крије у председничкој летелици, боливијском авиону није дозвољено да слети по гориво ни на један од аеродрома Шпаније или Француске. Овај нечувени догађај ујединио је Латинску Америку у протесту против Вашингтона и западних европских земаља. Боливија је дочекала свог председника као хероја, а амбасада САД у Ла Пазу остала је без највиших дипломатских представника.
У свом Ајмара прслуку украшеним инкаичким везом, са обавезним венцем од листа коке и разнобојних цветова око врата, Ево Моралес је био егзотична атракција и на генералним скупштинама Уједињених нација у Њујорку. Кубански лидер Фидел Кастро одавно је Еву Моралесу прорекао успешну левичарску каријеру. Његов социјализам базира се на основама заједнице какву су гајили староседелачки народи пре освајања Америке. По томе се Моралесово левичарење разликује од свих осталих у региону.
Дан пре референдума Ево је лично провозао два европска новинара (из „Паиса” и „Фајненшал тајмса”) у свом аутомобилу. Када су га упитали да ли верује да је незаменљив, он је одговорио: „Не смемо да дозволимо да се на чело Боливије врате неолиберали. То су од мене тражили многи социјални покрети. Имамо много младих људи из староседелачког покрета, али недостаје им искуство.”
И у другим латиноамеричким земљама било је покушаја да се измени устав и неограничено продужи мандат председника. У суседном Еквадору на челу државе је од 2007. левичар Рафаел Кореа и било је предлога да му се пружи прилика да учествује унедоглед у изборној председничкој трци, али те идеје до сада нису прошле. У Венецуели је покојном лидеру и оснивачу социјализма у 21. веку Угу Чавесу на референдуму 2009. пружена таква могућност, али је он умро од рака. Кристина Киршнер отишла је са власти иако се и у Буенос Ајресу помињала идеја да се народ позове на изјашњавање. Раул Кастро, председник Кубе, сам је одредио да ће се пензионисати 2018. године.
Све њих ће на месту шефа државе надживети Ево Моралес. Чак и ако су му Боливијци ускратили могућност да се поново кандидује за председника, он остаје до 2020.
