Председник Николић ниједног тренутка није имао дилему да ли да одликује суданског председника Башира јер смо тиме, пре свега, одали признање Судану, муслиманској земљи која одолева притисцима да призна независност Косова. Зар их не треба охрабрити да очувају такав став – каже за „Политику” Иван Мркић, саветник председника Србије. Он је тиме реаговао на буру која се у јавности подигла после објављивања отвореног писма Коалиције за Међународни кривични суд (МКС), у којем се од Николића затражило да преиспита своју одлуку о одликовању Омара ел Башира јер је реч о човеку за чије је хапшење овај суд издао налог 2009. и 2010. године под оптужбом да умешан у ратне злочине, злочине против човечности и геноцид током грађанског рата у суданској покрајини Дарфур.
У писму које је у име Коалиције (мреже коју чини више од 2.500 организација цивилног друштва из 150 земаља) потписао Вилијам Пејс, Београду се скреће пажња да је потписао Римски статут Међународног кривичног суда у Хагу, чиме је преузео обавезу да поштује одлуке овог суда. Такође се подсећа и да су налози за хапшење суданског председника издати на основу Резолуције Савета безбедности УН 1593 из 2003. године.
Из Николићевог кабинета је саопштено да се потпуно погрешно у јавности ствара утисак да Србија не поштује своје међународне обавезе према Међународном кривичном суду, те да је читава „врела политичка тема вероватно конструисана из сензационалистичких разлога”, и то „баш сада, у предизборно време”.
У објашњењу Николићевог кабинета истиче се да Србија, сходно приликама, настоји да очува свој суверенитет и територијални интегритет, те да је то њено врхунско право, које произлази из Повеље Уједињених нација.
„Дакле, када се одупире безобзирним насртајима да се, под било каквим изговором, отме наша територија, чини се све што је у нашој моћи да се то онемогући. Разуме се, мирним средствима. Један број држава, изговарајући се некаквом специјалношћу ’српског случаја’, не обазире се на принципе међународног права и децидне одредбе Повеље УН, па и резолуције самог Савета безбедности. Такав однос се, у већини наших медија, не само не критикује већ се кроз некакав ’прагматизам’ истиче као прихватање реалности”, наводи се, између осталог, у саопштењу с Андрићевог венца.
У објашњењу се додаје и да је од 2012. године, то јест односно од избора садашњег председника Србије, један број земаља Европе и Азије, па и поједине државе Латинске Америке, одликован првенствено због тога што није подлегао притисцима и прихватио једнострано проглашену независност албанске мањине у српској покрајини Косову и Метохији.
Међу тим државама је и Судан, а одликовање председнику Баширу је израз поштовања према суданском народу због подршке у једном од најзначајних питања за наш народ и државу.
Николићев кабинет подсећа и да су се Афричка унија, Арапска лига и Организација исламске сарадње супротставиле пресуди Међународног кривичног суда и подржале председника Судана и додаје да је председник Башир био у бројним званичним посетама, па и неким чланицама Међународног кривичног суда. Такође се напомиње да САД, Русија и Кина нису потписнице Римског статута Међународног кривичног суда.
Оптужнице међународних судова против актуелних председника јесу реткост. Уз суданског шефа државе, кога тражи стални Кривични суд у Хагу, једино је још против Слободана Милошевића један суд у Хагу, Међународни кривични суд за бившу Југославију – у јавности познатији као Хашки трибунал – подигао оптужницу док је овај био на власти.
Злочини током грађанског рата у Дарфуру (који је избио због побуне неарапског, црначког муслиманског становништва ове суданске покрајине против владе са захтевом за независност), према извештају УН из 2005. године, нису били геноцид. МКС је ипак у јулу 2008. године оптужио суданског председника за геноцид и злочин против човечности. У сукобима у Дарфуру страдало је око двеста хиљада људи, док је више од два и по милиона избегло.
Међународни кривични суд може да процесуира појединце који су оптужени за злочин геноцида, кривична дела против човечности или ратне злочине, али само уколико су они држављани земље која је потписала статут овог суда и тиме прихватила његову надлежност. Судан је, како стоји на сајту овог суда, потписао Римски статут 8. септембра 2000, а Србија 6. септембра 2001.
Међутим, држављани неких од најутицајних држава на свету, попут САД, Русије и Кине, не могу бити процесуирани пред овим судом јер те државе не прихватају његову надлежност. САД су 2000. године потписале статут, али је касније администрација Џорџа Буша обавестила УН да САД неће себе сматрати чланицом суда и да не сматрају да имају правне обавезе због свог потписа, што се уобичајено тумачи као повлачење потписа од стране САД, иако то изричито није речено. Из Вашингтона су овакав поступак образложили „страхом од политизованих поступака којима би могли бити изложени њихови војници”.
Судански председник је иначе налог суда за његово хапшење прокоментарисао као покушај колониста да их потчине. „Мете смо јер смо одбили да се потчинимо”, рекао је Башир.
