Руски имигрант јеврејског порекла и чувени апстрактни експресиониста Марк Ротко (1903–1970) поново је, након уметничког успона у Америци пре више од пола века, у жижи њујоршке уметничке сцене. Овога пута реч је о скандалу који се догодио када је угледна кућа „Кнедлер и компанија”, цењена на тржишту уметнина морала да затвори своја врата након што је оптужена да је продавала фалсификате Роткових дела која је насликао уметник кинеског порекла.

Причу о целом случају објавио је „Гардијан”, подсећајући на Роткову славну прошлост и успех који је постигао ретким талентом за разумевање боја, чије је коришћење пред крај стваралачке каријере свео на минимум, али и интересовањем за многе области, посебно филозофију. Пре него што се убио у свом њујоршком студију 1970, важио је за гиганта уметничког света, што је остао и после смрти.

Сада када су власници „Кнедлер и компаније” после 165 година успешног рада доспели на суд, питање на које би још требало дати одговор јесте да ли су фалсификована дела продавали знајући да то нису оригинали или су то чинили без свести о томе шта, заправо, нуде купцима. Када се погледа једна од слика која је била у понуди а коју је трговцима обезбедила извесна Глафира Гонзалес, чија је репутација упитна, види се следеће: велико платно, тамна маса плута по црвенкастој подлози, потези заиста личе на Ротка. Ко год да је урадио дело, ако то није био он лично, знао је добро шта ради.

На суђењу је до сада испитано неколико сведока. Међу њима су и Кристофер Ротко, уметников син, који је тврдио да никада није дао своје одобрење дилерима да га цитирају у вези са набавком слике, и Дејвид Анфам, британски научник, познавалац Ротковог рада, чије је мишљење да слика није аутентична.

„Њујорк тајмс” упитао се, у чланку који се бави истом темом, како је могуће да се трговци уметнина још увек „лако пецају” на могућност да у данашње време тек тако дођу до неоткривеног дела неког од великих стваралаца па се десило да ова призната кућа понуди сумњиве примерке Полока, Де Кунинга и Ротка. Поставља се и питање како би се уметници чија су наводна дела била предмет трансакција осећали у ситуацијама у којим се њихово име после смрти помиње у опскурном контексту.

Посебно пошто је Ротко лично био један од уметника који се трудио да у шароликом свету трговаца сликама остане поштен а остало је познато и његово згражавање над успоном Ендија Ворхола, након којег је он окренуо леђа младим уметницима који су се бавили поп-артом. Последње ремек-дело које је руски сликар насликао сведочи у прилог његовим ставовима: реч је о Ротковој Капели у Хјустону, опором али изврсном покушају отклона од потрошачког друштва које се временом појавило и у свету уметности.