У празној башти кафеа „Флоријан”, на Тргу Светог Марка у Венецији, седео је само један пар. Некада су у овом три века старом кафеу седели лорд Бајрон, Гете, Балзак, Дикенс, Казанова… Био је први кафић у који су смеле да долазе жене.
„Флоријан” је и данас веома популаран и готово увек пун и посећен, без обзира на најскупље цене кафе у Венецији. Ипак, у мартовској ноћи, када смо шетали сабласно празним тргом, тај пар је био усамљен. Њихова лица нису се видела, мада нису носили оне чувене маске. Ови људи су се заиста крили, он капуљачом, а она великим тамним наочарима. Уживајући у анонимности, слушали су како само за њих свирају вероватно најплаћенији гудачи на свету.
Сјај уличних фењера
Иза њих, светлуцала је базилика Светог Марка, изграђена пре скоро хиљаду година и украшавана вековима, као капела млетачких дуждева, и торањ, симбол Венеције. Са једног од уличних фењера испред неосветљене, али и у мраку прелепе Дуждеве палате, дома владара Млетачке Републике, галеб нас прати погледом. На плочнику трга који, како кажу тоне, промичу сенке статуа крилатих лавова.
На другој страни, двојица гондолијера у пругастим мајицама враћали су се са посла, смејући се гласно. Тек понека мања група младих туриста кретала се трасом Трг Светог Марка – мост Риалто.
Из зграде у споредној уличици на том путу, изашла је старија госпођа са псом. Њој у сусрет, преко мостића којим је прешла канал, наишла је комшиница, па су застале у разговору. На следећој раскрсници канала и уске уличице, жена је заливала цвеће на тераси последњег спрата. У стану до њеног упалило се светло, а онда је прозор широм отворила девојка која је затим у тишини посматрала ноћ над Венецијом. У стану испод, човек је у фотељи гледао вести на телевизији. Само на тренутак, Венеција, изграђена на 118 острва, са 350 мостова и 170 канала, у ноћи је изгледала као сасвим обичан град. Тада се испод мостића на којем смо стајали указала гондола. У њој се возио пар завијен у ћебе. Јер, неки гондолијери раде и ноћу ако више платите. А тек понеки туриста проведе ноћ у граду дуждева. Већина отпутује касно поподне и тада Венеција припада Венецијанцима.
Док стојимо на мосту Академија, са Гранд канала у споредну водену уличицу упловио је бродић који односи смеће. Вешто се мимоишао са чамцем из супротног смера. Баштован из једне од многобројних вила на Гранд каналу чистио је стазу и намештао гарнитуру за седење. Неописиво луксузна јахта зауставила се да би из дворишта виле у њу ушла жена у хаљини до пода. Њен парфем замирисао је каналом.
Са друге стране, у даљини, назиру се обриси Цркве Госпе од здравља, далеко познатије као Санта Марија Дела Салуте, подигнутој у 17. веку у знак захвалности Девици Марији за заустављање епидемије куге. У нашој ноћној шетњи Венецијом, сенке палата, неких у потпуном мраку, смењују се са раскошно осветљеним позориштем, опером, казином.
Риалто никад не спава
Живље и бучније било је у ресторанима и уличицама у близини Риалта, највољенијег од четири моста на Гранд каналу, где се чак и ноћу сликају туристи. Риалто је изграђен у 16. веку, уместо дотадашњег дрвеног, после конкурса на којем су одбијени многи славни архитекти тог времена, а међу њима и Микеланђело. Прихваћен је нацрт Антонија де Понта, а пакосни конкуренти су предвиђали да ће се брзо срушити.
Вапорети (јавни превоз), гондоле и приватни бродићи, хитна помоћ и ватрогасци пролазе у оба смера Гранд каналом. Један човек ускочио је са кофером у такси-глисер и тражио вожњу до Аеродрома „Марко Поло”. Они који су одлазили пешице, ишли су у правцу Пијаца Роме кроз лавиринт уличица. Спорим кораком.
