И Слободан Милошевић и Радован Караџић оптужени су пред Хашким трибуналом за кривично дело „удружени злочиначки подухват”. У Милошевићевом случају оптужницу је пред енглеским судијом Ричардом Мејом, председником већа, заступао енглески тужилац Џефри Најс.

Правни став тужиоца је гласио да се индивидуална кривична одговорност у колективним делима може приписати објективним критеријумима и да је то пут ка правди и моралној сатисфакцији на пољу међународног права. Стручна јавност у Великој Британији је дуго критиковала правни феномен објективног тумачења кривичне одговорности у колективним делима, да би га енглеско право у фебруару ове године послало у историју.

„Удружени злочиначки подухват” као категорија за одговорност секундарних учесника у кривичним делима проширена је још 1984. године одлуком Државног већа (Privy Council, Chang Wing Siu v R).

Енглеска академска јавност je овом тада новом облику одговорности дала надимак „паразитска одговорност”, али је одлука Државног већа свеједно остала извор права 32 године – све док 18. фебруара ове године, одлуком Врховног суда Уједињеног Краљевства (R v Jogee; Ruddock v The Queen) није стављена ван снаге. Суд је утврдио да је одлука из 1984. године, да се овај нови правни институт уведе, била погрешна, заснована на непотпуној анализи претходне праксе и на генерализованим и дискутабилним аргументима опште политике.

Удружени злочиначки подухват (joint criminal enterprise) јесте израз коришћен да обухвати разне облике саучесништва, саизвршилаштва, помагања и подстрекавања у кривичној пракси Енглеске. Суштина сада укинуте „паразитске” одговорности за заједничко деловање била је могућност да секундарни починилац дела (помагач, подстрекач, саучесник), који нема довољан субјективни однос према почињеном делу, одговара за теже кривично дело (да буде паразит тог дела) – под условом да суд тврди да је „могао да предвиди” могућност да га лице са којим је повезан у неком моменту почини. То је омогућавало систему да гони и осуђује на основу објективног критеријума, односно оцене пороте да је неко нешто могао да „предвиди”, иако није ни починио злочин нити пристао на извршење злочина. У међународним судовима какав је Хашки трибунал, ова одговорност је била толико проширена и свеoбухватна да ни „предвидивост” није била нужна, већ је кривична одговорност била наметана критеријумима припадности, познанства и асоцијације.

Тридесет година касније, Врховни суд је утврдио да је у Великој Британији погрешно тумачено право кад је реч о одговорности за колективна дела и да је појам „удруженог злочиначког подухвата” погрешно примењиван у оној мери у којој тежи објективним критеријумима. После ове одлуке, право је сада враћено тамо где је било пре 1984. године, што значи да је неопходни субјективни елемент намере за саучесника исти као и за непосредног починиоца.

Ипак, Врховни суд Уједињеног Краљевства је био веома опрезан, истичући да ова одлука нема за циљ да поништи све пресуде донесене током година примене важећег права. Иако је одлука на којој су засноване погрешна, те пресуде следиле су правне принципе који су важили у време суђења.

С друге стране, утицај ове одлуке је несумњиво огроман, како са аспекта кривичног гоњења, тако и у погледу ревизије већ донетих пресуда и изречених казни у енглеској као и у свим државама Комонвелта.

Можемо само да се питамо колики би био домашај најновије енглеске одлуке на праксу судова какав је Хашки трибунал. Многи мисле да је природа међународних трибунала превасходно политичка, а сигурно је да је у Хагу велики број појединаца гоњен и осуђен употребом конструкције заједничког злочиначког подухвата и применом објективних критеријума индивидуалне одговорности. У сваком случају, пољуљани легитимитет оваквог правног концепта у једном од најразвијенијих правних система на свету сигурно ће водити новом академском преиспитивању адекватности и моралне оправданости оваквих тумачења у међународним правним установама.

Адвокат, мастер права на Лондонској школи економије