Нећу да будем цинична и да питам зашто се председник НУНС-а није побунио против свог потписа још те ратне 1991. године. Али морам да питам: ако је заиста због Вуковара напустио Експрес Политику, како сада грми на твитеру, зашто је чекао 1994. годину?
Зашто му је толико дуго требало да утврди колико је огорчен што је злоупотребљен?
Љиљана Смајловић (фото: nedeljnik.rs)Људи који живе у стакленим кућама не би смели да се гађају камењем.
Ово је класични амерички идиом чије ће значење лако наслутити и они који му не знају порекло, а пао ми је на памет док сам читала размену твитер ватре између Вукашина Обрадовића из Независног удружења новинара Србије и новинара Политике.
Први камен бацио је председник НУНС-а. Ругајући се члановима редакције Политике који су му се у прошлости нечим замерили, чикао их је да дају отказ као што је он својевремено учинио у некадашњем Политикином таблоиду.
Из чега је ваљда требало да извучемо закључак да је његов одлазак из ратног Експреса 1994. био високо морални чин, а да је протеривање Душана Петричића са страница Политике равно ратној катаклизми и издаји професије која изискује да морални људи поступе онако како је он поступио деведесетих.
Леп покушај, рекли би на ово Американци, али неколико ситница Обрадовићу срећу квари.
За почетак је ту непријатна околност да наш твитер јунак није само био на плати у „ратнохушкачкој“ редакцији коју је НУНС због подстрекавања на геноцид 2009. пријавио Тужилаштву за ратне злочине.
Он је за Експрес Политику извештавао и са ратишта, а на себе је скренуо пажњу Тужилаштва током битке за „ослобађање“ Вуковара.
„Новинар бојовник“ наслов је оквира унутар шире ратне репортаже коју су у октобру 1991. у Експресу потписали Вукашин Обрадовић и Јеленко Слатинац, а тужилаштво је тај урадак прогласило окидачем конкретног ратног злочина.
У то су време, наиме, Тужилаштво и НУНС заједно заступали тезу да су српски ратни злочини били директни производи новинарског подстрекивања на геноцид, па је некако испало да би вуковарски новинар Синиша Главашевић и данас био жив само да српске паравојне јединице које су на Овчари побиле хрватске ратне заробљенике, међу којим и Главашевића, нису прочитале Вукашинов и Јеленков текст о томе како је у кући хрватског новинара уз арсенал оружја пронађен и број телефона Фрање Туђмана.
Наравно да је то обична бесмислица, а са толике временске дистанце и закаснели лов на вештице.
Али шта рећи о Вукашину Обрадовићу, новинару који са 25 година закашњења на твитеру сада негира ауторство над својим текстом и још тврди да га је потписао „покојник“.
Претпостављам да је то алузија на Вукашиновог несрећног супотписника Јеленка Слатинца, који је већ две године покојни. Али како објаснити то што га председник НУНС-а није оптуживао док је био жив, односно пре него што је на радном задатку од инфаркта умро у јесен 2014?
И зашто се Обрадовић свог ауторства није одрекао још у децембру 2011. године, када је Тужилаштво за ратне злочине у Сава центру помпезно представило публикацију „Речи и недела“ у којој је осванула и фото-копија „Новинара бојовника“?
И Вукашин и ја присуствовали смо том скупу, ја да критикујем Тужилаштво, а он да га хвали. Била је то заиста изврсна прилика да нам председник НУНС-а за живог Јеленка Слатинца саопшти да је лажно потписан под текст што ће га читалац наћи на 202. страни ове публикације, којој може приступити и са сајта Пешчаника.
Нећу да будем цинична и да питам зашто се председник НУНС-а није побунио против свог потписа још те ратне 1991. године. Али морам да питам: ако је заиста због Вуковара напустио Експрес Политику, како сада грми на твитеру, зашто је чекао 1994. годину? Зашто му је толико дуго требало да утврди колико је огорчен што је злоупотребљен?
И, што је најважније у целој овој жалосној причи, са којим моралним правом данас прозива најбоље младе новинаре Политике?
Тера их да дају отказ у Политици? Сеири над њиховом судбином и ликује што се променила уређивачка политика?
НУНС у јулу ове године није подржао новинаре Политике када су истурили вратове тражећи да Скупштина оснивача Политике у њиховом присуству расправља о уређивању листа и управљању кућом. НУНС новинаре Политике није подржао ни када су се лани у ово доба борили против непријатељског преузимања најбољег српског листа од стране озлоглашеног српског таблоида.
Штавише, када је Курир најжешће нападао Политику, на његовом се челу налазио члан Извршног одбора НУНС-а.
Нећу да тврдим да Политика није заслужила мржњу Друге Србије и НУНС-а – заслужила је. Ми који је волимо, волимо је и због непријатеља које је у сто и кусур година стекла. Али ме свеједно чуди подмуклост Вукашиновог твитер напада.
Често се питам одакле стално пристижу нове и нове генерације сјајних младих новинара. Не знам ни чиме их је Србија заслужила, али чврсто верујем да их моја и Вукашинова новинарска генерација није завредила. Свеједно стално однекуд долазе, чили, борбени, жељни, а ми их злурадо дочекујемо, иако нисмо заслужили ни новинарске бележнице да им носимо. Поготово немамо права да им држимо моралне придике.
Немојте да сами ломимо те младе људе. Не сме еснафско удружење из стаклене куће прво да баци камен.
На нашу несрећу, има ко ће.
Аутор: Извор: nedeljnik.rs
