• Novosti online

    О деци после страдања мајке углавном брине родбина

    Наочиглед два дечака, који су са ужасом посматрали разјареног оца са мацолом у рукама и у рушилачком бесу, Горан Јанковић из Новог Сада убио је супругу и њене родитеље, код којих је она покушала да пронађе спас од насиља. Неколико дана након овог језивог злочина који је шокирао јавност, недалеко од Ташмајданског парка у Београду Бошко Спасић је у присуству својих синова од 11 и 13 година ножем преклао супругу, да би потом себи пререзао вене и покушао да се убије. Пре непуне две године Синиша Радованчев из Панчева зарио је нож у срце невенчаној жени Биљани док је то гледала њена кћерка из првог брака држећи једномесечну бебе. У језивом памћењу многима је остао и злочин Милана Ловрића, који је каменом убио своју бившу супругу наочиглед троје деце испред Центра за социјални рад у Тошином бунару.

    У претходних десет година више од 320 жена убијено је у „топлом породичном гнезду” руком својих (бивших) мужева, браће, очева или синова, а више од 400 деце остало је без мајки. Већина ове деце присуствовала је самом убиству или су била у суседној просторији када је почињен злочин, а психолог Аутономног женског центра Тања Игњатовић упозорава да су деца увек жртве породичног насиља – чак и када на свом телу немају трагове удараца.

    – И када не присуствују самом насиљу, деца виде последице очевог беса – разбацане или разбијене ствари, уплакану мајку, полицију која долази у кућу или раднике Хитне помоћи који санирају последице насиља. Нажалост, ми из искуства знамо да су деца често „колатералне” жртве насиља, јер се дешава да се отац не обазире на чињеницу да мајка држи дете у наручју, па је удари тако јако да повреди и дете. Старија деца често покушавају да заштите мајку, било тако што се окаче о њу, загрле је или се испрече испред оца. Када наврше десету годину, оцу се активно супротстављају и дечаци и девојчице. Покушај одбране мајке је природна реакција сваког детета, јер је она централна личност у животу сваког малишана, за коју је највише везан. Због тога је убиство мајке најужаснија ствар која може да се догоди детету – истиче овај психолог.

    Када се догоди убиство родитеља, деца се најчешће смештају код блиских рођака или одлазе у хранитељску породицу, а Татјана Игњатовић додаје да након убиства мајке најчешће креће „битка” између очеве и мајчине породице око тога ко ће добити старатељство над дететом, па стручњаци центра за социјални рад имају озбиљну дилему шта да раде у тој ситуацији. Јер, ако сместе дете у породицу из које потиче убица, они „нормализују” тај чин. Осим тога, ризикују да дете свакодневно слуша „оправдања” бабе и деде са очеве стране или њихово кривљење мајке. Велико је питање, резимира наша саговорница, на који ће се начин у тој породици „тумачити” сам чин убиства и да ли ће се о тој теми уопште причати или ће постојати табу ћутања.

    Додаје да је Италија недавно усвојила закон по коме се дете по аутоматизму смешта у породицу порекла жртве убиства и пропис по коме дете има право да промени (очево) презиме и пре 18. године живота. Наша саговорница додаје да је радила психотерапију са дечаком чији је отац убио мајку. Дечак је тражио од свог ујака и деде да промени презиме, али његову жељу нису могли да испуне, јер наш закон не дозвољава промену презимена пре пунолетства.

    – Начин на који ће се дете изборити са тако ужасном траумом у великој мери зависи од подршке и разумевања које добија од блиских људи. Нажалост, неке породице су толико истраумиране убиством свог члана и преплављене властитим болом да нису у стању да пруже помоћ детету. Што је узраст мањи, траума је већа, јер дете није у стању да „обради” оно што се десило. Детету се мора дозволити да прича када осећа потребу за причом и да ћути када га преплаве тешка осећања. А ако дуже од годину дана није у стању да се избори са тугом и депресијом, породица мора да потражи помоћ стручњака – објашњава Татјана Игњатовић.

    Додаје да је врло важно да браћа и сестре наставе живот заједно, односно да се не раздвајају, јер то представља додатну трауму за децу, која се у таквој ситуацији грчевито држе оних који су им најближи.

    А на питање да ли дете треба да одржава контакт са родитељем убицом, који је најчешће у затвору, наша саговорница каже:

    – О томе дете мора само да одлучи. Оно пре свега мора да превазиђе трауму којој је било изложено. Његово ментално здравље је апсолутни приоритет и ако дете каже да не жели да види оца, онда је његова жеља заповест за све. Не сме се инсистирати на чињеници да је то родитељско право, јер дечја права имају право првенства. Ако је отац одлучио да одузме живот мајци, онда мора да прихвати одговорност и чињеницу да због те одлуке дете можда неће хтети да га види до краја живота – истиче наша саговорница.

    Сваки случај – посебна прича

    Када се догоди убиство родитеља, центри за социјални рад који преузимају бригу о деци најчешће их смештају у сродничке породице, које на себе преузимају дужност старатеља и ту децу чувају, подижу и васпитавају. Само у случајевима када малишани немају сроднике или је процењено да они нису подобни да се старају о деци, она бивају смештена у хранитељску породицу, истичу у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. „Стручњаци органа старатељства имају обавезу да целовито и пажљиво процене индивидуалну ситуацију сваког детета, које улази у систем породично-правне и социјалне заштите и да приликом збрињавања детета увек прво узму у обзир могућност да дете буде збринуто у оквиру сродничке породице, док оно пролази кроз кризну ситуацију изазвану емоционалним губитком, како би се избегла додатна трауматизација детета смештајем у непознату породичну средину, саопштавају из ресорног министарства и додају да деца непосредно после несрећног догађаја и у периоду туговања добијају професионалну помоћ стручњака – психолога или дечјег психијатра.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com