Одавно се залажем за право на еутаназију у медицинском контексту и стога је иницијатива законописца Преднацрта грађанског законика за сваку похвалу. Тиме је, коначно, покушао да „скине” стигму са те теме.
Када се каже „еутаназија” обично се мисли на активну, директну и добровољну еутаназију. Она је активна помоћ неизлечиво болесном пацијенту, обузетом непролазним физичким или психичким болом и патњом, и подразумева позитиван поступак лекара који узрокује пацијентову смрт уношењем спољних средстава – отрова. Други назив за активну еутаназију је убиство из милосрђа.
Иако нема, према становишту многих правних теоретичара, којима се придружујем, суштинске разлике између активне и пасивне еутаназије – прва (активна) се забрањује скоро свуда у свету, осим према холандском, белгијском, луксембуршком, француском, јапанском, кинеском и колумбијском праву. Начелно сам за декриминализацију активне директне и добровољне еутаназије, али наш здравствени систем, а ни лекарска професија, очигледно нису у целини спремни ни сазрели за такав корак. То би, у овом тренутку, било исхитрено решење.
За разлику од активне, пасивна еутаназија је допуштена у већини савремених правних система и улази унутар опсега тзв. нормалне медицинске праксе, „медицинског изузетка” и „природне смрти”. Пасивна помоћ неизлечиво болесном пацијенту значи одустајање од лечења пацијента који је на самрти или престанак с медицинским мерама којима се продужава пацијентово умирање. Код пасивне еутаназије лекар се уздржава од поновног оживљавања пацијента, од давања лекова и других терапија за продужавање живота, те тако допушта пацијенту да умре од болести од које је оболео.
Наши лекари су у страху од самог изговарања речи „еутаназија”, иако се у Закону о здравственој заштити, у члану 33, став 1, каже: „Пацијент има право да предложену медицинску меру одбије, чак и у случају када се њоме спасава или одржава његов живот”. Та одредба не изражава ништа друго до оно што се у другим правним системима дефинише као пасивна еутаназија. За процену о томе да ли је лекар одговоран за смрт неизлечиво болесног пацијента и да ли је лекарева интервенција била етички и правно прикладна унутар датог каузалног тока догађаја, увек су релевантне околности конкретног случаја.
Према томе, пасивну еутаназију треба допустити у будућем грађанском законику Србије под материјалним и процедуралним ограничењима које ће утврдити закон и протоколи медицинске заједнице. Залажем се и за то да се став 3 члана 93, који сада гласи: „Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне и друге користи представља основ за кривичну одговорност”, замени следећом одредбом: „Кршење материјалних и процедуралних услова прописаних законом за извршење пасивне еутаназије представља основ за кривичну одговорност”.
Важно је нагласити да се пасивна еутаназија увек извршава у контексту лечења, и на захтев пацијента (или његовог законског заступника). Дакле, еутаназија није допуштена лаицима!
Активна индиректна еутаназија је једини случај у коме већина данашњих правних система допушта да се смрт проузрокује позитивним медицинским чином. Будући да су тимови за палијативно лечење најпре дужни да се усредсреде на ублажавање патње неизлечиво болесних пацијената, њима је допуштено да примене методе лечења које скраћују пацијентов живот све док оне служе ублажавању његових болова или других мучних симптома. Скраћење живота може да буде само споредна последица. Будући грађански законик требало би да и њу допусти као део тзв. нормалне медицинске праксе, „медицинског изузетка” и „природне смрти”.
Озакоњење пасивне и активне индиректне еутаназије много ће значити лекарској професији у целини, јер ће им дати правну сигурност у погледу правног основа и опсега права за поступање с безнадежно болесним и/или умирућим пацијентима. Истовремено, озакоњење ће бити од значаја и за пацијенте који су неизлечиво болесни или трпе велике болове и друге мучне симптоме, тј. сазнање да ће им лекари пружити помоћ и да им неће наметати продужавање живота, боље рећи, да им неће пролонгирати и успоравати процес умирања.
Научни саветник Института друштвених наука у Београду
