Без пажње медија, скромно и без помпе, патријарх српски Иринеј са члановима Светог архијерејског синода Српске православне цркве, ушао је у „Светосавски дом”, који се налази у парохијском комплексу Цркве Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Грађена од 1907. до 1909. године, она представља једини примерак архитектонског рада и изведеног објекта рано преминулог архитекте Косте Атанацковића Станишића.
Али, много је значајније што је од јуче то здање постало место где ће се складиштити највеће тајне из историје Српске православне цркве. Освећењем централног архива СПЦ, непроцењиво вредни списи коначно ће се наћи на једном месту, достојном богате историје наше цркве, али и државе и народа.
– Ово је велики дан за нашу Цркву – рекао је патријарх Иринеј у једној од многобројних, свеже окречених просторија.
Сеобом историјске грађе од Патријаршије, преко звоника београдске Цркве Светог Марка, до Светосавског дома у Земуну, коначно је окончана сага о потрази за трајним простором за архив СПЦ.
Наиме, крајем осамдесетих година, грађа је из зграде Српске патријаршије измештена у звоник Цркве Светог Марка у Београду. Такав чин премештања драгоцене црквене архиве оправдаван је потребом да се ослободи простор за смештај црквене штампарије.
– Историјска документација настајала је кроз рад и мисију духовника, свештеника и епископа паралелно са настанком и обновом модерне српске државности, од почетка 19. века, а њени најмлађи слојеви поклапају се са годинама патријарховања патријарха Германа Ђорића (1958–1990). Реч је о архивској грађи црквено-административног порекла која није само еклисијална, сувопарна, јер потиче из канцеларијског пословања црквених тела и органа. То су документи значајни за демографску, социјалну, али и историју приватних живота – каже за „Политику” управник Архива др Радован Пилиповић.
Сређивање архивске грађе и организовање архивске службе, он је преузео 2012. године, суочивши се се са чињеницом да рад са грађом мора да се обавља у затеченим условима, који нису били сјајни. Највећи део драгоцености био је наслаган у хиљадама картонских кутија и повезан танким конопцима, а оне су се, потом, као старе новине, складиштиле у просторијама звоника Маркове цркве, ограђеног гломазним гвозденим вратима с решеткама. Није било чувара, алармних система или видео-надзора око просторија где су се налазиле неке од кључних црквених и државних тајни од времена вођења централног архива, односно од 1831. године, када је потписан уговор с Портом о аутономији наше цркве.
Али, преко изложбене и издавачке делатности, запослени у Архиву Српске православне цркве, радећи на сређивању списа, приказивали су с времена на време све богатство архивског наслеђа црквеног порекла.
Пилиповић подсећа да су се низале изложбе о „Српском духовном простору (1804–1918)”, „Војном свештенству (1804–1918)”, „Патријарху Варнави Росићу (1930–1937)”, „Руској емиграцији и Српској православној цркви (1920–1940)”. Истраживачи Архива СПЦ били су професори Филозофског и Богословског факултета, историчари из земље и иностранства. Документа црквеног архива постала су саставни део фуснота многих академских радова.
Нова зграда Архива Цркве у Земуну је културно добро, односно споменик културе уписан у регистар Завода за заштиту споменика културе града Београда. После Другог светског рата здање је било национализовано, да би пре више од две деценије било враћено власнику – Српској православној цркви.
– Тачније, зграда је била национализована од 1946. до 2007. године и од тог периода приметне су последице недомаћинског односа. Садашњу обнову и привођење намени, чувању и раду са архивском грађом, подржала је Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Садашњи Архив Српске православне цркве настао је Протоколом о сарадњи 14. децембра 2007. године, чији су потписници Свети архијерејски синод СПЦ, Министарство културе и информисања Републике Србије и Архив Србије – указује управник Пилиповић.
Смештање централног црквеног архива у зграду која је споменик непокретног културног наслеђа отвара нове странице у културном животу Цркве и државе, чинећи велики помак у начину чувања српског духовног и световног блага. Научницима и истраживачима биће на једном месту доступна документа која могу судбински осветлити последња два века наше прошлости.
