Ни након више од два месеца, колико трају улични протести, опозиција није у стању, како се чини, да извуче никакве закључке у погледу онога што јој грађани од почетка највише замерају – наиме, неспособност да јасно артикулише своју позицију у односу на актуелну власт, не разбацујући се олако празним фразама и негативним моралним категоријама („да уклонимо ово зло”); њено деловање и даље се руководи лагодном максимом „максималистички захтеви, уз минимални удео властите одговорности”.
Оно што она, изгледа, никако не схвата јесте да су протести у једнакој мери уперени против ње колико и против власти. Онај позив глумца Бранислава Трифуновића на рачун опозиције (да је крајње време да се одреде у погледу свог даљег деловања) није био толико апел колико нека врста последње јавне опомене, о шта су се, међутим, представници СЗС-а оглушили, истакавши још једном свој програм од 30 тачака као коначно политичко „вјерују”. Тиме су показали не само нефлексибилност и потпуно неразумевање конкретног политичког тренутка, него и нескривену склоност да енергију поменутих протеста „присвоје” за себе, представљајући свој програм као обавезујући за све, без обзира на то што ова групација стоји крајње националистички десно, уопште не кријући свој доследно негативан однос, како према евроинтеграцијама, тако и према споразуму са Косовом.
Питање уласка у Европу било је и главни камен спотицања унутар обезглављеног ПСГ-а Саше Јанковића, највећег разочарања грађанске Србије, од кога се сви данас ограђују нимало бираним речима. Након што је новоизабрани председник Сергеј Трифуновић најавио могућност заједничке листе са Савезом за Србију на предстојећим изборима, поражена фракција, на челу са адвокатом Александром Олеником, најављује ових дана формирање нове организације, засноване на изворним принципима ПСГ-а; страх од удруженог деловања ове наглашено „десне” опозиције, у чијем су саставу и Двери, чини се потпуно оправданим – нарочито након инцидента са импровизованим вешалима током последњих протестних шетњи, где је утврђено да је лице одговорно за то управо члан Двери (вешала су била намењена свакоме „ко потпише издајнички споразум са Приштином”).
Све главне замерке на рачун власти – пре свега тежња да се целокупан друштвени живот стави под свеобухватну, вертикалну и хоризонталну контролу – могу се, мирна срца, применити и на однос опозиције према неистомишљеницима у сопственим редовима. Исправна је дијагноза историчарке Дубравке Стојановић, по којој је „опозиција укинула саму себе, а друштво није створило нове алтернативе”. По њеним речима, управо је та и таква опозиција, што се својевремено утркивала са Милошевићем на националистичком програму, а данас се са Вучићем прегања око питања Косова, најодговорнија за чињеницу да смо опет завршили у некој врсти једнопартијског једноумља.
Зар недостатак плурализма није то кад се лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић јавно жигоше као „издајник” и „лажни опозиционар” само зато што је, руководећи се сопственим политичким уверењима, решио да се не придружи бојкоту словеначког председника Пахора у Скупштини? Бојкот су, иначе, иницирали Ђилас и Јеремић (који уопште и нису у Скупштини), а здушно их је подржао Тадић, демонстрирајући још једном склоност ка великим, празним гестовима сада кад је (минорна) опозиција, уз забрињавајући недостатак сваке визије, државничке мудрости и одлучности док је био на власти. Зар у недостатак плурализма не спада и то када новинар Љ. Живков на своју интерну црну листу јавно ставља глумца Микија Манојловића, наводно због тога што је допустио СНС-у да један авион из флотиле „Ер Србије” понесе његово име (што се десило пре пуне три године), мада ће прави разлог пре бити то што је Манојловић недавно изјавио како сматра да су протести узалудни (на истој листи нашао се и књижевник Басара, због тога што се у колумнама „истрајно подсмева наивности људи који протестују”).
Какав год „Споразум са народом” потписала опозиција ових дана, изашла на изборе са заједничком изборном листом или не, одлучила се на бојкот или не, остаје свеједно горак укус неке изнуђености и недостатка добре воље оних који се данас нуде као последња алтернатива. Једно су грађански протести на којима се тражи више индивидуалних и друштвених слобода, деблокада рада Парламента, ефикасан рад институција, независно судство – речју, цивилизацијске вредности иза којих стоји Европа – а сасвим је друго залагати се за замрзнути конфликт са Косовом и за још чвршћи загрљај братске Русије. Основно питање на које опозиција треба да одговори гласи: „Јесу ли за свет или изолацију, јесу ли за више Европе или за више Кремља?”
Преводилац и есејиста
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
