Тек што је објављен, Нацрт измена и допуна Кривичног законика, чини се, поделио је јавност. На једну страну сврстали су се они који сматрају да су „корекције” поменутог закона донете на брзину и без адекватне јавне расправе, док су се на другој страни нашли они који овакве тврдње не прихватају и заговарају тезу да је измена КЗ била неопходна.
Предложене измене односе се на увођење доживотне казне затвора за најтежа кривична дела: убиство, силовање које за последицу има смрт, затим обљубу над дететом и немоћном особом са смртном последицом, као и за кривично дело обљубе злоупотребом положаја са смртним исходом. Поред увођења доживотног затвора, нацрт закона садржи још једну битну новину, а то је прописивање правила за строже кажњавање учинилаца кривичних дела кад је реч о повратницима, односно вишеструким повратницима.
Уводи се и ново кривично дело напада на адвоката и регулише санкционисање припремања убиства. Нови нацрт предвиђа и да не може бити условног отпуста осуђених за кривична дела убиства, силовања са смртним исходом, обљубе над немоћном особом, обљубе над дететом и обљубе злоупотребом положаја.
Миодраг Мајић, судија кривичар Апелационог суда у Београду, сматра да забрињава чињеница што пре израде нацрта није било озбиљније јавне расправе о изменама које су предложене, а које оцењује као изузетно крупне захвате у кривичном законодавству.
– Кад је реч о увођењу доживотног затвора за одређени број кривичних дела, мислим да ће најспорнији сегмент бити одредба којом се забрањује условни отпуст за одређена кривична дела. Несумњиво ћемо доћи у проблем са Европским судом за људска права, који се у вези са овим питањем већ раније, поводом других држава, изјашњавао. Овај суд је у тим предметима био на чврстом становишту да се недавање било какве шансе осуђеном да се нада да ће се његова ситуација икада променити може подвести под појам нехумане казне, која је изричито забрањена повељом. Читајући образложење закона које нам је предлагач понудио, чини ми се да добар део тих измена или не садржи потпуно образложење или га не садржи уопште. Увођење доживотног затвора и забрана условног отпуштања за најтеже казне не садржи никакво образложење. У ствари, наводи се да је она у складу са иницијативом Фондације „Тијана Јурић” и да је, ваљда, услед тога и прихваћена. Међутим, то је тако велика и кардинална измена да је управо она захтевала јако озбиљно образложење – сматра Мајић.
У нацрту, како за „Политику” каже Милан Шкулић, професор Кривичног права на београдском Правном факултету, упада у очи неколико ствари: поновно пооштравање казни, мање могућности за њихoво ублажавање, што је репресивнији приступ ономе што је већ постојало у нашем кривичном законику.
– Стара је истина да прописане казне, али и оне које се изричу, имају сужени превентивни карактер јер се могући учиниоци кривичног дела више прибојавају откривања него санкције која ће им бити изречена. Најбољи превентивни ефекат је повећање стопе откривања и санкционисања, што је пре свега посао полиције, али и тужилаштва које руководи предистражним поступком. У вези са казном доживотног затвора, рећи ћу да сам је увек подржавао сматрајући да је она једина адекватна замена смртној казни – оценио је Шкулић.
Игор Јурић, оснивач Фондације „Тијана Јурић”, на чији је предлог уведена казна доживотног затвора без права на помиловање за одређена кривична дела, не прихвата наводе да је нацрт донет без јавне расправе. Фондација је, објашњава, одржала неколико округлих столова са представницима релевантних институција, где су детаљно образложене предложене измене.
– Сви се позивају на права учинилаца кривичних дела, а где су права за Тијану, Анђелину, Ивану? Казна безусловног затвора већ је предвиђена Маријиним законом за одређена кривична дела. Такође, о увођењу казне доживотног затвора говори се од 2014. године, тако да нико не може да каже да је ова санкција уведена напречац или без адекватних анализа и припрема – наглашава Јурић.
У досадашњој судској пракси, каже Мирјана Јаковљевић, тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и члан радне групе за измену и допуну КЗ, изрицане су казне од 40 година за убиства деце, али је питање да ли су оне постигле сврху кажњавања.
– Убиства деце извршена су под нарочито тешким околностима, тако што су наведене жртве најпре силоване, при чему су им нанете тешке повреде од којих су преминуле, или су након силовања усмрћене дављењем, соном киселином, а неке од њих запаљене, при чему су поједини од ових извршилаца већ више пута раније осуђивани за најтежа кривична дела. Стога се поставља оправдано питање да ли су изречене максималне казне затвора оствариле сврху кажњавања, односно да ли су спречиле учиниоца да убудуће не чини кривична дела или да не утиче на друге да не изврши кривична дела. Треба нагласити да Србија, као и Португалија, Исланд, Норвешка и Хрватска, спада у ретке европске земље чије законодавство не прописује могућност изрицања казне доживотног затвора – наводи Јаковљевићева.
Прописивање казне доживотног затвора за кривично дело убиства, објашњава тужитељка, не значи да би сваки његов извршилац нужно био осуђен на ту казну.
