„Човек, звер и врлина” Луиђија Пирандела (1919) је, како су теоретичари драме то утврдили, салонска комедија префињеног хумора који изражава пишчев дубоки песимизам, разочарење у живот и неповерење у реалност. Овај Пиранделов комад оживљава традицију комедије дел арте, сочну италијанску гротеску, кроз заплет и ликове препуне животних сокова који се цеде и прскају на све стране, обузимајући читаоце својом пуноћом.
У представи редитеља Егона Савина упадљиво је исисана та живахна, разграната Пиранделова комика. Прво, на плану драматургије, текст је битно скраћен, избачено је много комичких делова који имају и функцију стварања детаљнијих портрета ликова, продубљују приказ њихове покварености, али и њихову трапавост, невештост у том погледу (адаптација Савин). На пример, изостављено је Паолиново подуже објашњење Доктору Нину због чега госпођа Перела настоји да одвуче супруга у кревет, како би му Доктор касније у томе помогао, уз помоћ афродизијака, што је мотив који асоцира на Макијавелијеву „Мандраголу”.
Друго, важније, можемо рећи да је у редитељском читању Пиранделовог текста дошло до промене жанра, снажног сузбијања комичности, а наглашавања и појачавања трагичног апсурда радње и ликова. У вези са тиме су промењени карактери ликова. На пример, госпођа Перела (Љубинка Кларић) је на сцени прилично туњава и млака, крута је и одбојна прељубница која би својом појавом реално тешко успела да заведе било кога. У шестој сцени другог чина у којој се она труди да одведе свог мужа у кревет, Пирандело ју је удесио као кипуће сензуалну. У Савиновој представи се Кларићева ту појављује у оријенталном стилу, мртвачки бела, одсутна, млитава. То је репрезентативно за њену промену, у смислу тога да је у представи изгубила бујнију животност коју је имала у тексту.
Марко Живић са великим трудом игра Паолина, приватног професора који маскира своју аферу са госпођом Перелом, од њеног мужа, пречесто одсутног морнара. У Паолину стоји идејна срж представе, критика индивидуалног и друштвеног лицемерја. Он говори против зла и лажи, док их у стварности итекако практикује. Но, то је постављено на врло општем, танушном, не много инспиративном нивоу, због драмске оскудности сценског текста. Скраћивањем оригиналног комада и редитељским померањем тежишта на поље трагичног апсурда, његова основна вредност, јака и театрална комичност, са крупним симболичким вредностима, скоро да је нестала, а то се највише одразило у губљењу снаге главних ликова.
Морнара Перела такође предано игра Јово Максић, као мрзовољног, натмуреног и строгог, понекада и физички агресивног. Његов лик по сензибилитету више припада руској реалистичкој драматургији, него што је близу италијанске комедије, а на сцени нема потребну упечатљивост, због штриховања оригиналног текста и померања жанра. Пирандело је за њега утврдио да је он гротескан, као „огроман брекчући чекињави дивљи вепар”. Како је таква гротескност у представи повучена, у лику није остало много занимљивости, што није кривица глумца, већ драматуршко-редитељске поставке. Ни у једном од ових актера се не огледају дубље Пиранделове идеје, луткарска природа ликова, италијанска комичка традиција, која иде унатраг до Пулчинеле и Арлекина у комедији дел арте.
Секундарни ликови доносе више шарма на сцену. Паолинова гувернанта Розарија (Милица Милша) уноси комичке нијансе, мада суздржане, притегнуте, апсурдне, као и Перелова слушкиња Грација (Сандра Бугарски). Комичке црте имају и Паолинови ђаци Ђиљо (Владан Милић) и посебно Ноно, Перелин син (Милица Гојковић). Избор да глумица игра дечака је сценски ефектан, доприноси грађењу јачег утиска о његовој крхкости.
Сцена представља стешњен, клаустрофобичан дом господина Паолина, постављен укосо, као падина, са симболички очигледним значењима пропадања, што визуелно одражава теме представе. Овако утврђен простор је коректан, али је већ и сувише општи, у последње време је то често коришћено решење (сценограф Весна Поповић).
Поставља се питање зашто се уопште овај Пиранделов комад постављао на сцену, ако је одлучено да од њега „остану само дугмићи”, да употребимо речи Топаловића, односно Душка Ковачевића. У таквом облику, он никоме много не служи.
