У најтежој невољи отаџбине, док је новембра ратне 1915. Шваба надирао, а српска војска и народ се повлачили, остарели краљ Петар упутио је своју поруку народу у повлачењу:
„Знам да су сви Срби готови умрети за отаџбину. Године су ми одузеле оружје из руку. Ваш изабрани Краљ нема више снаге да поведе своју војску у бој на живот и смрт. Ја сам само слаби старац који ништа не може да уради, сем да вас благослови, све вас, српски војници, грађани, жене и децо српска.
Али вам се на једно заклињем – ако нам нове борбе спремају срамоту, да будемо побеђени, нећу преживети ту пропаст, него са отаџбином умрети и ја. Петар, с. р.”
На ову краљеву поруку подсећа књига „Ходочашће на Крф” аутора Љубомира Сарамандића. Њене странице сведоче о голготи српске војске у повлачењу преко Албаније и о опоравку преживелих на Крфу. Аутор, уз остало, помиње ултиматум руског цара Николаја II савезницима да одмах избаве изнемоглу српску војску из Албаније, под претњом да ће Русија раскинути савез са Антантом и склопити сепаратни мир са Немачком. То је учинило да савезници предузму захтевано. О значају царевог ултиматума за српску историју пише Сарамандић, говори и последња жеља Николе Пашића 1926. године да се цео новчани износ који је имао на штедној књижици намени за подизање споменика руском цару Николају II, управо због поменутог чина.
А уз остарелог краља Петра, који је делио судбину свог народа повлачећи се преко албанских планина, на висини историјског тренутка био је тада и његов син, врховни командант српске војске регент Александар Карађорђевић: „Иако озбиљно болестан, Александар је одбио понуду савезника да буде упућен на лечење у Бриндизи, у Италији. Остао је уз своју војску и народ, а у Скадру је извршена и хируршка интервенција над њим. Покушавао је да на сваки начин издејствује помоћ савезника.”
Најтежа искушења и страдања доживео је српски народ у повлачењу кроз Албанију: незабележене физичке напоре, глад, мраз, халуцинације, масовна умирања. У избегличкој колони несрећни људи су сањали своје село, њиву, кућу, породицу, коју су пред суровим окупатором оставили. Био је то највећи егзодус у савременој историји Срба, који по страхотама превазилази све што је историја до сада забележила, рекао је у то време француски маршал Жофр.
И док је хиљаде српских невољника страдало, они који су свим напорима чудом одолели превезени су на опоравак на острво Крф. „После првих неколико недеља опоравка на Крфу, догодио се фантастичан преокрет у колективној свести српског војника – халуцинирајући сан је узмицао пред лепотом стварности. Српским војницима, који су у већини потицали из шумадијских села, раскош зелених пространстава медитеранског острва указала се као најлепша фантазија”, бележи књига „Ходочашће на Крф” и наводи да је Милорад Марковић, учитељ и резервни капетан српске војске, овим речима описао то ново стање духа, тела и свести:
„Звук наше свирале трже ме: гомила војника, у средини један за свиралом дува ’тројанку’, а око њега весели војници начинили коло и играју. Весели, лаки, нахрањени. Чују се поскочице. Јесу ли то они исти људи из Албаније, Скадра, Љеша, Драча? Ко би у њима познао људе из оне гомиле која се кретала из Призрена до Војуше, вукла, гмизала, изгладнела, боса, гола, мршава као авети, жељна парчета хлеба…”
Овај опоравак, који је Крф овековечио као колевку виталности нашег народа, удахнуо је снагу српској војсци за борбе на Солунском фронту и ослобођење отаџбине. „Нестрпљивост за што бржим одласком у Солун и прикључење борбама није био само израз патриотизма и жеље за ослобођењем државе. Додатни мотив који је имао српски војник био је неиздржив нагон за повратком у свој дом”, написао је у овом свом делу Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу и књижевник.
