Упадом демонстраната у зграду РТС-а током последњих протеста „Један од пет милиона” коначно је стављена тачка на процес „дверјанизације” грађанских протеста. Догодило се оно на шта су добронамерни посматрачи од почетка указивали: на све извеснију опасност да би акумулирану енергију протеста, сав тај оправдани гнев и незадовољство постојећим стањем, могле за своје циљеве да преузму не грађанске, већ екстремно националистичке и клерофашистичке снаге. У домаћим „мартовским идама”, у суботу 16. марта, убијен је не само истински цивилни дух грађанских протеста, него је изведен и својеврсни пуч у редовима опозиције: устоличен је Бошко Обрадовић као звезда у успону милитантног националистичког блока (и претендент на место главног уредника информативног програма РТС-а), који се овим упадом у просторије РТС-а са групом својих присталица практично ставио на чело опозиције. Тиме је у потпуности бацио у засенак друге лидере из опозиционе коалиције, пре свега Вука Јеремића и Сергеја Трифуновића (оправдано одсутног због скијања у Колораду).
Најава радикализације протеста и оштар заокрет удесно могли су се наслутити пуних недељу дана раније, у Ђиласовом отвореном писму Александру Вучићу. Основни захтев из поменутог писма своди се на непоколебљиво тврд антиевропски и антизападњачки став: по Ђиласовим речима, Вучић „угрожава опстанак нашег народа”, пре свега због Бриселског споразума, чије тачке наша држава испуњава науштрб територијалног интегритета Србије (у који, наравно, улази Косово). Решење које предлаже Ђилас је радикални заокрет и потпуна обустава преговора; одлучно „не” Бриселском споразуму и „не” Европи. Захтеви истакнути на почетку протеста више као да не важе (или се ради на томе да им се што више умањи значај): корупција, медијске слободе, уништавање институција, кршење људских права. На снази је поново парола о очувању Косова и територијалног интегритета, па самим тим, и с тим у вези, све чешће се могу чути повици о Вучићевој „издаји”; отуд све виша ојкања из редова демонстраната док се шетају (певање песама попут „Ој, Косово, Косово”) и националистичких симбола.
Самим упадом у зграду РТС-а – што је наводно била „спонтана акција” грађана – протести су, лишени изворно грађанске језгре, на неки начин изневерени; можда је тачније рећи – покрадени или отети, јер су преусмерени у руке најтврдокорнијих националиста (идеолошки гледано) и неофашиста (судећи по методама борбе и начину освајања власти), што су Двери и СзС овом последњом акцијом најочитије демонстрирали.
У домен неофашизма спада и шамар који је добила Ксенија Радовановић, активисткиња иницијативе „Не давимо Београд”, као и срамно понашање глумца Сергеја Трифуновића, који није хтео да ода идентитет насилника (с којим је био у друштву те вечери), већ је побегао с места догађаја; у лажи су га већ истог дана ухватили корисници друштвених мрежа, објавивши више фотографија на којима су Трифуновић и дотични насилник снимљени заједно.
Неодговорна авантура са упадом у РТС има све елементе травестије и водвиља (али и озбиљног кривичног дела); симулиран покушај пуча без икаквог плана и резона, димна бомба, лажни драмски заплет, пуч без пуча, као јефтина пародија на неки филм о латиноамеричкој диктатури. Све недоречености и лутања опозиције, недостатак јасне и јединствене платформе, поновили су се и овог пута у малом кад је реч о захтевима демонстраната који су упали у седиште државне телевизије: испоставили су прво захтев за смену генералног директора РТС-а Драгана Бујошевића и ултиматум да гостују у „Дневнику 2”; Бошко Обрадовић изјављује да их је обезбеђење својевољно пустило унутра („они су на нашој страни”). Потом, када им је министар Стефановић дао рок да те исте вечери до девет сати изађу из зграде или ће их, у супротном, полиција избацити, демонстранти су отишли кући необављена посла, заказавши прави обрачун за сутрадан (обезбеђење ипак није на њиховој страни?). Наредног дана подигли су улог; док се председник Вучић у подне обраћао нацији, око зграде Председништва направљен је живи обруч („Не идемо док Вучић не поднесе оставку!”), а онда су се напрасно предомислили и кренули до полицијске станице у Булевару деспота Стефана, где су тражили да се пусте из притвора ухапшени демонстранти; тамо су рекли како не иду кући док ове не ослободе, а онда су се ипак разишли, поставивши нови рок за њихово пуштање; потом су најавили да се сутра поново враћају у РТС да би гостовали у „Дневнику 2” итд.
Травестија је да окорели националиста Обрадовић од данас и званично предводи борбу за демократска права и слободе у Србији.
* Преводилац и есејиста
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
