Само један динар потребан вам је за улазак у глобални свет мобилне телефоније. Али, истовремено, у свет из којег изласка нема и за који улазница није тај проклети један динар, него ваше комплетно биће. Онога тренутка када вам се свакодневица сведе на пуко зурење у мали светлећи екран на длану, препуњен бесмисленим сличицама, ваш живот је престао да тече, као живот биљке скрајнуте у ћошак неког велелепног врта.
А онда, можда је управо то оно што вам је потребно, што вас води у лажном уверењу да само такви постојите и да сте некоме истински потребни.
Уживаоци мобилне телефоније се вероватно неће сложити са констатацијом да ова справа, чудо модерне технике, уместо да нас држи у сталном контакту са особама које нам нешто значе, у ствари нас од њих све више удаљава. Јер, зашто трошити време на сусрете, чему посета изнемоглим родитељима, одлазак са друштвом у кафић, на утакмицу, са децом у шетњу, у позориште, чему књиге поред трачева на „мрежи”… кад је ту, при руци, справица која ће то обавити уместо вас. И одвести вас – у отуђеност.
„Таман сам планирао концерт за наредни дан када сам погледао кроз прозор. Све што сам могао да видим били су ‘ајфони’. На све стране ‘ајфони’. Шокирало ме сазнање да, уколико не будемо пажљиви, наш комплетан поглед на свет и све што се око нас дешава одвијаће се управо кроз тај светлећи екран”, изјавио је својевремено у интервјуу Мајк Розенберг, познатији као „Песинџер” (Passenger).
Мобилна телефонија само је скривена слика отуђености у коју нас тера свакодневни живот. И временом сви престајемо да постојимо као посебне јединке, утапајући се у каљугу мноштва.
„Сиви облаци окружили су град попут гуме. Аутомобили су се низали као играчке с Тајвана. Дечаци су се смејали на платоу за плес на киши, праље чистиле одећу, високе потпетице рубиле ножне прсте, барице квасиле конструкцију аутобуског стајалишта. У својој одећи и чизмама, све су изгледале једнако”. Овако је у песми „Живот је да се живи” (Life’s For The Living) Розенберг пластично описао свакодневицу и закључио: „Не плачи за изгубљенима, смеши се живима. Узми шта ти треба, и подели шта ти је дато. Живот је да се живи. Па живи га, или – цркни…”
Тешке речи, изречене са горчином и сетом. А можда и са схватањем да смо поражени. Да смо сви, хтели то или не, постали робови нових технологија и да нам спаса, једноставно, нема. Чак ако се упутимо на највише планинске врхове или у бескрајност неке афричке пустиње, мобилни телефон ће бити уз нас. По могућности са додатном батеријом. Злу не требало. Да ли се само заваравамо, да је све то зарад наше безбедности или, напросто, не можемо себи да дозволимо да се, барем на недељу-две, искључимо из „стварности” у страху да у исту више нећемо моћи да се вратимо.
„Е па, доста ми је овог града, ових помија за слепце. Одузму ти снове и стрпају их у контејнере. Моћи ћеш да их повратиш тек пошто исплатиш кредите и станарину. Ма до ђавола са овим местом, идем даље по своме. Подићи ћу палац и кренути низ пут. Једнога дана неко ће сигурно ићи ка мојој кући”, закључује у својој песми Мајк Розенберг.
Живот је да се живи
Сиви облаци окружили су град попут гуме
Аутомобили се низали као играчке са Тајвана
Дечаци се смејали на платоу за плес на киши
Праље чистиле одећу, високе потпетице рубиле ножне прсте
Барице квасиле носаче аутобуског стајалишта
У својој одећи и чизмама, све су изгледале једнако
Кренуо сам у кафић не бих ли пронашао све момке
Изгубљене у књигама и пуцкетавом винилу
И скицирао песму изнад крвавог урина
Не плачи за изгубљенима, смеши се живима
Узми шта ти треба, и подели шта ти је дато
Живот је да се живи
Па живи га, или – цркни…
Док је ноћ извлачила месец из његовог скровишта
Звезде су сјале попут дугмади на јакни старца
Гребали смо ноктима али смо га срубили са зида
Док су голубови „украшавали” воз, искре летеле попут авиона
Киша је исцртала дугу на барицама од уља
А ми смо сви имали нове „ајфоне” али никога да позовемо
Сјурио сам се у трбух града
Где прозори чине да сећања полако ишчезавају
С рукама на небу и загонетком у очима рекла је:
Не плачи за изгубљенима…
Е па, доста ми је овог града, ових помија за слепце
Одузму ти снове и стрпају их у контејнере
Моћи ћеш да их повратиш тек пошто исплатиш кредите и станарину
Ма до ђавола са овим местом, идем даље по своме
Подићи ћу палац и кренути низ друм
Једнога дана неко ће сигурно ићи пут моје куће
Тада ћу себи направити кревет од одбачених аутомобила
С душеком од лишћа и ћебетом од звезда
И ушићу иглом и концем речи у моје срце:
Не плачи за изгубљенима, смеши се живима
Узми шта ти треба, и подели шта ти је дато
Живот је да се живи
Па живи га, или – цркни…
