Нови прилог г. Ћирjаковића у рубрици „Погледи“ показује да се ради о доследном човеку. Све оне грешке које је учинио у првом тексту, поновио је у другом.
Попут првог, и у овом тексту налазе се читави пасуси потпуно ирелевантни за предмет расправе, попут оног о првом председнику Сирије, бесмислено помињање Доналда Трампа и ламентирање над великим верницима. Какве то има везе са економским слободама и конкуренцијом, остаје мистерија. Пређимо на ствари које нису мистерија, већ незнање.
„Научни капитализам“ који помиње г. Ћирјаковић не постоји. Свако ко је прочитао било коју историју западног света то зна. Научни је социјализам, њега су стварали интелектуални гиганти. Капитализам су, својим интеракцијама, стварали обични људи жељни слободе – предузетници.
Закон о приватизацији је озлоглашен, каже г. Ћирјаковић. Зашто? Зато што он тако каже! А бројни су радови г. Ћирјаковићa на тему упоредне анализе модела и методa приватизације. А на моју самоироничну опаску о малом сопственом утицају, каже да сам утицао на оне који су донели тај закон. Како, е то г. Ћирјаковић не каже, па да откријем ту велику тајну. Књигом, коју сам написао са двојицом мојих колега, Бошком Мијатовићем и Бошком Живковићем, људима који нешто знају о приватизацији. Колико је био наш утицај? Да ли је г. Ћирјаковић прочитао ову књигу? Да ли је прочитао (озлоглашен) Закон? У чему се они разликују? Да ли је г. Ћирјаковић некада нешто озбиљно написао на ту тему? Већ чујем звук тишине.
Узгред, Вилијам Истерли, кога г. Ћирјаковић узима за сведока, човек је, што знају сви они који читају његове књиге и чланке, који се и те како залаже за економске слободе, за неспутану приватну иницијативу и за слободно предузетништво. Његова жестока критика Светске банке и ММФ-а критика је државне интервенције оличене у тим наднационалним институцијама и интервенционистичких политика које оне веома често заговарају. Морам да признам, Истерли је, уз све друге разлике које иду њему у прилог, већи економски либерал од мене – баш и није добар сведок против мене. Узгред, то што неко (попут ММФ-а) мења пројекције стопе раста у току године, пример г. Ћирјаковића, не мора нужно да значи да је погрешио, промениле су се околности. А пројекције нису спознаја стварности, него предвиђање будућности. То су различите ствари.
Г. Ћирјаковић очигледно не разуме суштину индекса економских слобода. Ради се о томе да се они добијају на основу егзактних одговора на серију питања која се постављају за сваку земљу и сваку годину. На пример, о висини царинске заштите, регулацији тржишта радне снаге или баријерама уласку нових предузетника. А на сва та питања може да се одговори ex post – људска цивилизација се заснива на писаним траговима. Не мора истраживање које се односи на 1970. годину да се обавља управо те године. Може знатно касније. Да није тако, не би ни могли да истражујемо нашу прошлост, још мање да примењујемо савремене методологије емпиријског истраживања на феномене из прошлости.
Наставићу да се залажем за економске и политичке слободе, све док ме неко не убеди у супротно. Наставићу да браним слободу свих оних који се са мном не слажу да исказују то неслагање
Узгред, рад у коме је систематски објашњен ниво економских слобода земаља које наводи г. Ћирјаковић и на који сам се позивао јесте „Economic freedom and success of the Asian tigers: an essay on controversy, European Journal of Political Economic (2003)“. Ту се, за оне који знају статистику, може видети нешто више о оним стварима о којим г. Ћирјаковић примењује предшколску анализу типа: ове године више, ове године ниже.
„Економија није физичка хемија“ (sic), тврди г. Ћирјаковић, па онда износи своје небулозно виђење емпиријских истраживања у друштвеним наукама, према коме не постоји никаква брана од утицаја идеологије, осим моралног интегритета истраживача. Парафразирајући речи Јозефа Гебелса – „неолиберали су склони да изваде пиштољ“ – г. Ћирјаковић сматра да они немају такав интегритет и због тога је све оно што тврде нетачно. Размишљање по моделу „две ноге лоше, четири ноге добре!“.
На крају, озбиљна логичка грешка. У последњем пасусу г. Ћирјаковић ми, онако покровитељски, предлаже да пробам „са неком од некапиталистичких хришћанских вредности, као што су скромност, понизност и саосећање“. Прво, духовни пастир моје породице је мој свештеник: с њим разговарам о мом односу према хришћанским вредностима, и не бих да га мењам за г. Ћирјаковића. Друго питање је гносеолошко. Ја не познајем г. Ћирјаковића, никада га нисам видео, нити имам жељу. Стога закључујем да ни он не познаје мене – никада ме није видео, упознао, никада разговарао сам мном. Али он зна да у мени нема „скромности, понизности и саосећања“. Он зна ко сам ја и какав сам ја, иако ме није ни упознао. Којим се методом спознаје користио? Контемплацијом, медитацијом или гледањем у кристалну куглу? Да није тужно шта све г. Ћирјаковић себи допушта, било би смешно. Треће, ово је велико финале логичке грешке познате као argumentum ad hominem. Будући да онај с којим се не слажем губав, озлоглашен, да у њему нема „скромности, понизности и саосећања“, нити ће их икад бити („неке ствари људи ни са годинама не могу да науче“), тај никако не може да буде у праву – његове тврдње, несумњиво, нису тачне.
Овај метод се шири Србијом, а његову дисеминацију се, видим, укључила и „Политика“, која је у рубрици „Погледи“ објавила последњи пасус текста г. Ћирјаковића. Тужно је, сматрам, када се националне институције, попут „Политике“, које треба да брину о пристојности дијалога у Србији, укључују у тако нешто.
Да закључим у нешто ведријем тону – програмски. Наставићу да износим своја виђења и аргументе којима их подржавам, ма колико то иритирало оне који се са мном не слажу. Наставићу да се залажем за економске и политичке слободе, све док ме неко не убеди у супротно. Наставићу да браним слободу свих оних који се са мном не слажу да исказују то неслагање. Наставићу да говорим оно што мислим. „И ту немам намеру ништа да мењам!“
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
