Уз ризик да зазвучим као Мадлен Олбрајт, надам се да у њеном паклу постоји место и за оне који злоупотребљавају права жена у политичке сврхе.
Јер управо је то покушала да учини америчка државна секретарка из времена НАТО бомбардовања Југославије, када је запретила Американкама да ће у пакао ако не буду гласале за Хилари Клинтон. Извела је то неспретно и у шаљивом тону. После су се и она и Хилари дуго правдале, али је намера Мадлен Олбрајт била потпуно јасна када је на предизборном скупу супруге човека који је наредио бомбардовање Југославије рекла да „постоји посебно место у паклу за жене које не помажу другим женама”. Није алудирала на прање суђа и чување ситне деце, а није ни толико излапела да не зна да учествује у изборној кампањи.
Није ми жао што је госпођа Олбрајт одмогла госпођи Клинтон у њеном најновијем покушају да се домогне положаја кандидата Демократске странке за председника САД. Истраживачи јавног мњења још нису израчунали колико је тачно гласова Олбрајтова коштала Клинтонову, али су још јуче тврдили да је Берни Сандерс од укупног броја женских гласова добио седам процената више од кандидаткиње Клинтон, док је у категорији гласова жена млађих од 30 година Хилари наводно до ногу потучена. Анкетари кажу да је Сандерс однео чак 60 процената гласова младих жена више од ње. То је необично јер би избор Хилари Клинтон на положај председнице САД био историјски догађај можда раван избору првог црнца на тај положај. Зар жене не би морале да више навијају за њу?
Савремене феминисткиње би вам рекле да је свођење веома сложене политичке изборне одлуке на сексуални пол кандидата или бирача, по дефиницији сексизам. Терати жене да гласају на основу полне лојалности представља антитезу феминизма, покрета који је настао на независности и слободи избора.
Нико, наравно, не тврди да је Хилари Клинтон изгубила Њу Хемпшир само или првенствено због сексизма и погрешних изјава погрешно одабраних пријатељица.
Реч је о нечем другом, универзалнијем, примењивом и на наше прилике.
Реч је о разлици између оданости принципима и политикантству. Реч је о употреби начела у политичке сврхе, о лицемерству и опортунизму. Никога не занима сексуална прошлост Била Клинтона – док његова жена не почне да нас убеђује да је већа феминисткиња него каријеристкиња.
Колико пута смо на домаћем терену били сведоци да се тобож устаје у заштиту жена, да би се испоставило да није реч о одбрани женског достојанства већ само политичких истомишљеница. Мање је ту принципа него голог политичког интереса, камуфлираног у борбу за људска права. А много је оних који права потежу само зарад интереса.
Можда и за њих има места у паклу Мадлен Олбрајт?
