Иако је свако поређење изборних процеса у Америци и Србији бесмислено, неких сличности ипак има. Једна је у чињеници да се и овде и тамо пред бираче излази сваке две године, с тим што је то америчко уставно правило, а код нас новоуведени обичај проистекао из интереса актуелне владајуће партије и њеног лидера.
Американци сваке две године мењају целокупан састав Представничког дома (435 конгресмена), трећину (34) сенатора, један број федералних гувернера и локалних функционера. И у Србији, најављени, али не још и објављени, избори одржаће се на неколико нивоа: за републичку и покрајинску скупштину и неке локалне самоуправе.
Овог пута сличност је и у незадовољству оба (по бројности драстично различита – Србија има 7,1 милион становника, САД 320 милиона) бирачка тела, мада различитим поводима. Србија је већ годинама у тешкој економској кризи, а анемичан лањски и предвиђени будући раст гарантују да у догледној будућности нећемо достићи стандард који смо имали у скорој прошлости.
Гнев просечних Американаца на први поглед је неразумљив, с обзиром на то да САД економски стоје много боље од других развијених земаља: имају већи темпо раста и најмању незапосленост (пет одсто). И док кандидати попут Трампа и „социјалисте” Сандерса грме да је „земља у великим проблемима” и да ће је баш они учинити „поново великом”, бројке казују другу причу.
Америка је по конкурентности светски број три (испред ње су само Швајцарска и Сингапур), долар је и даље светска валута (која јача), а по иновативности САД су далеко од својих ривала.
Док је у Србији објашњење за јад и беду једноставно – катастрофални резултати транзиције, нејаке институције, свеопшта корупција, непостојање адекватне развојне стратегије и некомпетентна администрација – разлози за америчко незадовољство су много суптилнији.
САД су уређена и успешна држава – с једним великим проблемом: њен општи економски успех не пресликава се адекватно на појединачне животе, јер све већи део колача одлази у све мањи број руку. Плате средње класе реално стагнирају још од осамдесетих година 20. века. Велике америчке корпорације су модел успешног пословања, али профит највећим делом одлази у руке припадника фамозних „један одсто” управљачке и финансијске елите.
Двогодишњи политички маратон избора председника САД, наводно најмоћније политичке институције света, управо је ушао у фазу елиминација. У току су унутарпартијске борбе за номинацију које ће трајати до средине јуна, да би од јула почела финална трка која се завршава изборним даном 8. новембра.
Тај политички спектакл има и своју медијску надградњу. На површини је демократски: свако може да се кандидује и, покаже ли се способним, победи. Зар историјски пример Барака Обаме није показао да је „амерички сан” још збиља?
Јесте, али само донекле. И његов тријумф пре осам година призива подсећање да ништа није онако како се чини на први поглед. Обама је био несумњива политичка звезда, али како је то било изнутра, накнадно је објаснио његов шеф кабинета Рам Емануел. „У првој трећини ваше кампање је новац, новац, новац. У другој је новац, новац, новац. А у завршници су гласови, медији и новац”.
Више него обе председничке кампање у којима је тријумфовао Обама, најновија је у знаку поменутог светог тројства. Процењује се да ће у овогодишњем изборном циклусу бити потрошено око пет милијарди долара, а од тога, наравно, највише у трци за Белу кућу.
То подразумева да се иза видљивих „прајмерис”, надметања за номинације, одржавају и оне невидљиве. То су утакмице америчких милијардера, којима је одлуком Врховног суда из 2010. омогућено да, у име слободе говора, за избор свог политичког миљеника (и минирање онога који им није по вољи) троше коликогод им је воља.
Кандидати су притом само гласноговорници својих штабова, чији специјалисти свих врста, од комуниколога преко статистичара, маркетинг гуруа, до војски волонтера, обликују поруке које гађају жеље, наде и стрепње бирача. С тим што су кампањске манипулације, откако је Обамин штаб 2008. у то упрегао и алатке дигиталне ере, у међувремену нарасле до орвелијанских размера.
Штаб Теда Круза, републиканског победника почетног изјашњавања у Ајови, тако користи податке о психолошким профилима на десетина милиона бирача, сачињене „жетвом” података с „Фејсбука”, што му омогућава да дословно „пакује” групе бирача сличних психолошких профила. „Што боље неког познајете, то боље можете да своју кампању прилагодите њиховим потребама”, објашњавају његови експерти.
У Србији се још није стигло дотле – нема се пара за ту експертизу – али и наши учестали избори су прилика за маркетиншке гуруе, домаће и увозне. Наши тајкуни нису ни близу америчким колегама, али и овде се „купује утицај”, без обавезе да се о томе, као у Америци, подносе рачуни.
Код нас су на делу и неке друге, не баш „хај-тек”, али ништа мање ефикасне технике убеђивања бирача. А у сваком случају, и овде и у Америци изборни исход биће у складу с циничним правилом сваке демократије: ни ми ни они нећемо добити владу бољу од оне коју заслужујемо.
