• Novosti online

    Пандур из Билеће

    Добро испричана прича може да усхити и заведе, као Шехерезада…

    У мојој родној Херцеговини одувек је било добрих приповедача, усмених. Нажалост, ретко ко од њих се латио пера. Као дете, сећам се, на разним породичним скуповима, шћућурен у углу собе, слушао сам невероватне приче испричане на узбудљив начин. Ти скупови су, обично, на почетку били бучни, свако је говорио углас, све док неко не би завикао: „Чекајте, ајде да нам Радослав исприча оно…” Тада би се сви утишали и наћилили уши. Рако би причао причу коју су присутни већ чули бар неколико пута, али то не би умањивало њихову заинтересованост, чак су и упадице биле исте и на истим местима. И, све би се завршавало општим смехом, као да су причу чули први пут.

    Причу Моме Капора о пандуру из Билеће, коју сам негде прочитао или чуо, често сам препричавао у разним приликама и увек је изазивала осмехе на лицима слушалаца. Што због Моме, коме посвећујем ово писаније (поводом годишњице његовог одласка, 3. марта 2010. године), што због приче, ево, испричаћу вам је, по сећању, на свој начин.

    Један стасити Херцеговац, млад, пун снаге, као бик… спустио се са околног брда у Билећу да се пријави на конкурс за пандура. Чиновник, одевен по европској моди, јер је аустроугарска власт увела ред у администрацију, значајним погледом премери кандидата од главе до пете и осмехну се, једва приметно, тајанствено, као Мона Лиза… да би човек свашта могао помислити. Но, поново се уозбиљи и значајним гласом упита: „ Да ли сте писмени?” Момчина од 100 кг као од стене исклесан трепну и као да му нешто застаде у грлу накашља се и попут девојчице изговори: „Нисам.” Чиновник се трже, налакти се и још значајнијим тоном рече: „Жао ми је, примамо само писмене.” Та стена од човека, са девојачком душом пови главу и ћутке изађе. Да се врати у село од срамоте није могао. Запути се преко брда у Дубровник, укрца се на неки брод и после дугог путешествија стиже у Америку. Тамо, онако снажан, брзо нађе посао. После неколико година зарадио је нешто новаца и купио имање у некој пустари Тексаса који га је бар по врућини подсећао на родну Херцеговину. Направио је кућицу, гајио дуван и маштао о завичају у који се никада више неће вратити. Једног сунчаног дана, а у Тексасу су углавном такви дани, на прагу његове куће појавише се два службеника са актен-ташнама. Пословично предузимљиви одмах су прешли на ствар. Један од њих из ташне извадио је уговор и пружио га рекавши: „Ми смо представници нафтне компаније, купили бисмо ваше имање…” и простом показа место на папиру где је била цифра, као неки возић са вагончићима.

    „Честитам”, рекао је потапшавши срећника по рамену. Домаћин га је гледао без речи, каменог лица, покерашки мирно… „Ако је цифра мала” шеретски рече службеник, „додаћемо нулу”. Домаћин га је и даље гледао немо. Службеник се почеша по врату, погледа га у неверици и рече: „У чему је проблем?… Само потпиши и новац је твој.” Домаћин га је и даље нетремице гледао, онда је трепнуо, и изговорио на енглеском: „Нисам писмен.” Чиновници су поскочили као опарени и уз смех и урлике викали: „Човече, који си ти срећник… Па шта би тек био да си писмен…” Домаћин је само погнуо главу и себи у браду изговорио: „Пандур у Билећи”, на српском.

    *глумац Народног позоришта у Београду

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com