Председник Србије и Српске напредне странке Александар Вучић није искључио могућност расписивања ванредних парламентарних избора, а хоће ли их бити требало би ускоро да буде преломљено. Уколико их буде, део опозиције ће их бојкотовати, то је, кажу, већ одлучено. Парламент већ бојкотују.
У очекивању одлуке о изборима, Вучић ради оно што је радио од доласка на власт – обилази Србију уздуж и попреко, прича с народом и држи говоре народу. „Бојкоташи” потписују споразум с народом овдашњим и објашњавају свету зашто „Вучић мора да оде”. И једни и други, пребројавају грађане на протестима, које овај део опозиције својата и „књижи” на свој конто, мада, тврде, никакве везе с њиховом организацијом немају. И лете речи све теже и теже с обе стране, од чега ни народ, ни држава баш никакве користи немају, нити могу имати.
Да је атмосфера у парламенту лоша могао је да види свако ко је макар и на тренутак гледао пренос неке седнице, а за то су одговорни и власт и опозиција, наравно власт је увек одговорнија зато што је власт. Део опозиције окупљене око Савеза за Србију и неколико других опозиционих посланичких група бојкот парламента образложио је тиме да им је онемогућено да говоре и да је парламент потпуно обесмишљен. Тачно је да Скупштина Србије не ужива богзна какав углед код грађана, али такво стање није од јуче.
Да не идемо у неку далеку историју, да погледамо сазив од 2008. до 2012. године, када је Демократска странка имала председника Србије Бориса Тадића и, заједно са коалиционим партнерима, већину у парламенту. Да би се ућуткала опозиција више пута је мењан пословник, да би на крају добили толико рестриктивна правила, која, онима са мало посланика не остављају много простора да нешто кажу. Тадашња власт је имала тесну већину, па су се опозициони гласови много јаче чули, а да би се „утишали” казне су само пљуштале. Власт је, такође, углавном ћутала и чекала да опозиција потроши своје време, уз поруку: „Само ви причајте, па кад завршите ми ћемо да усвојимо владине предлоге.” Да ли неки амандман или закон треба подржати, знало се тако што би шеф највеће посланичке групе, дакле ДС-а, подизао руку.
Због великог броја странака које су чиниле скупштинску већину доношени су разноразни закони, шта је коме падало на памет, у супротном би заинтересовани за тај закон одбили да гласају за нешто друго. Тако смо, на пример, усвојили измене Закона о привредним коморама, по мери Млађана Динкића, лидера Г17 плус, и то по хитном поступку, мада су измене ступале на снагу за четири године. Да не помињемо Закон о информисању, такође, по мери Млађана Динкића, који је претио да ће срушити владу ако се не усвоји, како би могао да се обрачуна са медијима који су му се замерили. Од седам чланова тог закона, шест је проглашено противуставним, седми члан је прописивао кад закон ступа на снагу. У том сазиву је први и једини пут организовано „суђење” скупштинским извештачима, зато што се ДС-у није свидео начин на који је један новинар обрадио званичне податке добијене у парламенту. Тако је то изгледало да је и представник Г17 плус побегао из сале, одбивши да, како је рекао, у томе учествује.
Уместо што нуде народу споразум са празном причом и обећањем да ће, овог пута, мајке ми, све испоштовати, требало би да анализирају зашто су изгубили сваке изборе од Александра Вучића. Можда би могли нешто и да „препишу” од Вучића, коме није мрско да из Брисела стигне у Мајданпек, или из Вашингтона у Гаџин Хан и околна села, у који не иде само у предизборној кампањи да мази неку краву
У првом сазиву после доласка на власт напредњака, дакле од 2012. до 2014. године, била је релативно нормална атмосфера, дискутовало се, повремено свађало, али без неких већих инцидената. Напредњацима, дабоме, на памет није пало да мењају рестриктивни пословник, притом они нису ћутали и чекали да опозиција исприча своје, па да изгласају владине предлоге. Напротив, користили су све време које су имали на располагању да хвале предложена решења и побијају сваку замерку опозиције. И у сазиву од 2014. до 2016. године понашали су се исто што се тиче дискусија, али тада су и они увели правило за своје посланике да знају како да гласају – то је чувено „гласање на звонце”. Кад председавајући звони, гласајте „за”.
Мада су били знатно лошији односи него у претходном, и у овом сазиву је шеф скупштинских напредњака умео да се извини кад употреби неку тежу реч, а ниједан напредњак није смео да „вија” новинаре по скупштини, ако му се не свиђа његово писање. Актуелни сазив има најгору атмосферу у „напредњачкој ери”, малобројна опозиција је фрустрације због мало времена које има на располагању била све оштрија у описивању „диктатора”, „диктатуре”, замерајући Вучићу и што „сваки дан прича по медијима, нико од њега да дође до речи”. Напредњаци су почели да пишу реферате о „жутим лоповима”, надевајући опозиционим лидерима увредљиве надимке. Нико ту ни са ким и ни о чему више није желео да разговара аргументима.
Напредњаци су почели и да у ТВ емисијама у којима гостују са политичким неистомишљеницима говоре углас с њима, не дозвољавајући им да било шта кажу. То је најгоре што су могли да осмисле, не за опозиционаре, већ за њих саме. Зато што то, кад постане пракса, почиње да нервира сваког нормалног човека. Почетком деведесетих година, кад је стварно владао медијски мрак, млади новинар је испричао колегама да га је звао отац из унутрашњости максимално изнервиран зато што нигде не може да прочита, ни да чује шта је то Вук Драшковић рекао, слуша само коментаре тога. Отац је, иначе, апсолутно подржавао Слободана Милошевића и СПС и гласао за њих, за Драшковића ни мртав не би гласао, али је хтео да чује шта говори. И само зато је отишао на један Драшковићев митинг, он није променио став о њему, неки други су можда отишли из истих разлога и променили став.
Кад год би се у парламенту створила лоша атмосфера, опозиција би га бојкотовала, тражећи нове изборе. Садашњи „бојкоташи” неће ни да чују за изборе, напротив бојкотоваће их, јер, кажу, нема фер услова, а и грађани који протестују, тврде, захтевају од њих да бојкотују изборе. То су они грађани који протестују у Београду и неколико десетина градова Србије, с чијом организацијом немају ништа, нити им је дозвољено да им се обрате. Тврде да ће „Вучић покрасти изборе”, да су грађани у страху и зато не смеју да изађу на улицу. Нико овде не може да украде изборе, а да не буде ухваћен у крађи и да не плати за то. У то смо се уверили.
Уместо што нуде народу споразум са празном причом и обећањем да ће, овог пута, мајке ми, све испоштовати, требало би да анализирају зашто су изгубили сваке изборе од Александра Вучића. Можда би могли нешто и да „препишу” од Вучића, коме није мрско да из Брисела стигне у Мајданпек, или из Вашингтона у Гаџин Хан и околна села, у који не иде само у предизборној кампањи да мази неку краву.
