Novosti online

Педофилија: смртни грех цркве

Тешко би се могла замислити већа оптужба за хришћанску цркву од оне да су њени свештеници и великодостојници сексуално злостављали малолетнике. Они који од своје пастве траже да одбаце грех или да се са њим суоче, тешко се носе са сопственим грехом. Напротив, неки црквени великодостојници имају иза себе чак деценије систематског заташкавања оваквих случајева. Неке од њих тргле су речи папе Фрање да „Бог плаче“ због таквих својих свештенослужитеља.

Поменуо их је и недавно приликом повратка из Мексика. Сваки бискуп који је штитио и премештао из парохије у парохију свештенике осумњичене за педофилију, мора да поднесе оставку, одлучан је био поглавар католика. Ове речи нису изговорене случајно баш овом пригодом, будући да се папа управо враћао из земље у којој је као „угледни“ свештеник црквену мисију вршио Марсијал Масијел – оптужен и од цркве кажњен за педофилију. Папа Фрањо подсетио је на тај случај, као и на свог претходника, Бенедикта Шеснаестог који је, како је истакао, годинама настојао да казни Масијела.

Оптужбе за педофилију у редовима клера деценијама потресају Римокатоличку цркву, а изјаве попут ове изречене на повратку из Мексика, многе су навеле на закључак да је коначно дошао папа спреман да се суочи са тим ужасним теретом. Папа Фрањо основао је посебну ватиканску комисију која треба да испитује случајеве сексуалног злостављања, у њој су и две жртве напада, као и посебан суд који би требало да решава ове случајеве.

Поглавар католичке цркве подсетио је новинаре и да он није први папа који се ухватио у коштац са педофилијом. Бенедикту Шеснаестом, у случају оца Масијела, није било нимало лако да стигне од сведочења жртава до коначне тешке оптужбе да је Масијел крив и да докази против њега указују на „истинске злочине”. Такође, Бенедикт Шеснаести био је први папа који је избацио из црквених редова свештенике који су се нашли под оваквим оптужбама: током 2011. и 2012. године број таквих премашио је 300.

Без обзира на очигледан заокрет Католичке цркве, у наставку приче о обрачуну са педофилијом међу свештеницима и великодостојницима намеће се једно велико „али”. После деценија заташкавања, а поједини случајеви датирају још из седамдесетих година прошлог века, педофилски скандали доспели су у јавност, о њима су почеле да се пишу књиге и серије новинских чланака. И да је хтела, црква једноставно више није могла да ћути.

Уз случајеве свештеника и бискупа који су злостављали децу, на видело је изашао и податак да је Католичка црква у Америци већ платила баснословне суме за вансудско поравнање са жртвама које су пријавиле напаснике у мантијама. До 2006. године, само у Америци, та цифра је достигла вртоглавих 2.6 милијарди долара. О механизму прикривања педофила у цркви, о којем је говорио папа Фрањо напуштајући Мексико, опширно су прошле године истраживали новинари „Глобал поста“. Они су издвојили пет случајева свештеника оптужених за сексуално злостављање, које је црква, после суочавања са оптужбама против њих, преместила из САД или Европе у мање развијене земље, углавном Латинске Америке, у којима механизми правне заштите и цивилни сектор за помоћ жртвама није тако јак.

Као што Бенедикту Шеснаестом замерају да је могао да уради много више и много одлучније уђе у решавање овог проблема, сличне критике упућују се и на адресу папе Фрање. Без обзира што се констатује да су његови јавни иступи против ове појаве довели до бројних оставки свештеника и великодостојника у свету који су се у њима препознали, папа заштитник сиромашних и страдалних, још увек није у јавности прозван и заштитником жртава педофила у мантијама.

Замерају му што је документација о случајевима сексуалног злостављања и даље строга тајна и потпуно недоступна јавности, чак и Комитету за права детета Уједињених нација, који је два пута тражио барем део тог материјала. Не заборавља му се ни то што не само да многи великодостојници, оптужени за овај најтежи грех, још увек врше црквену службу и имају приступ младима, већ се случајеви злостављања још увек дешавају унутар Католичке цркве. Од објављивања интервјуа у којем бискуп Криштоф Харамаса признаје да је геј до отказа у ватиканској Конгрегацији за доктрину вере био је довољан само један дан, а за отпуштање из службе оца Масијела, и то откад су прикупљени чврсти докази против њега, биле су потребне године.

И то да „тужилац“ постане папа како би ставио тачку на његов случај. Педофилија и сексуално злостављање, у Римокатоличкој цркви има размере системског проблема у којем се број жртвама мери хиљадама, као и број њихових напасника. Тачно је и да оно о чему се деценијама ћутало не може бити тако брзо решено као и да је неопходно бити пажљив у таквим случајевима. Ипак, не може да се пренебрегне спорост са којом се црква суочава са овим тешким оптужбама и склоност да их удаљи од очију јавности и у што већој тишини затвори цео случај.

То ћутање, међутим, изнова и изнова гласно проговара, што врло добро знају и великодостојници Српске православне цркве. Њима јавност свако мало поново испоставља случајеве владике Пахомија, оптуженог за сексуално узнемиравање малолетника и ослобођеног због застарелости случаја, и умировљеног епископа Василија (Качавенде) о чијим се оптужбама за сексуално злостављање пред црквеним органима никада није расправљало.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh