Постоји ли у овом граду нека туристичка атракција?, упитао је странац своје домаћине у једном од најлепших српских градова. Постоји, али се прошле године удала, одговорили су му љубазни домаћини. Није јасно да ли ова анегдота говори о вечитој спремности да се нашалимо на сопствени рачун или само одражава онај део колективне свести који стално понавља да у овом несрећном делу света мало шта имамо да покажемо или пружимо, али бисмо зато из неког другог дела света тако много могли да узмемо. И шта ћемо сада кад су нам се све атракције удале?

Као и у прошлој, сва је прилика да ни у овој кампањи странке неће водити главну расправу о Европи или Косову, а вероватно неће гинути у дебатама о економским реформама или незапослености. Није тешко погодити да ће епицентар кампање заправо бити једна личност – Александар Вучић, при чему ће га његови саборци описивати као стуб реформи или наше будућности, док ће га противници најмање нападати због његовог односа према Европи, Косову или економији, већ због његовог односа према – њему. Зашто су се грађани уморили од Европе? И како је могућ умор од нечега што нисмо ни стигли да видимо или осетимо?

Истина је да расправа о Европи у Србији личи на „Болеро”, дело саздано на бескрајним варијацијама једне лепе теме, које је и сам аутор Морис Равел једном описао као „дело за оркестар али без музике”, док се у књигама може наћи анегдота како једна госпођа на свечаној премијери тог дела да виче: „Упомоћ, упомоћ, какав ужас од музике”.

OПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ