Берлин– Фестивал се ближи крају, а филмски ентузијасти још увек чекају да се у главном такмичарском програму појави какво очаравајуће ремек-дело. Таквог играног филма за сада нема, те је можда и то разлог што се о дугометражном документарном филму „Пожар на мору“ Ђанфранка Росија већ данима унапред говори као о могућем победнику 66. Берлинала.

Тема његовог филма је она горућа за Европу – избегличка, а уз то „Пожар на мору“ („Fire at Sea“) је и веома добар филм, па многи сматрају да га жири са Мерил Стрип на челу никако не сме оставити без награде.

Италијански аутор са прегрштом награда за документарац „Свети грал“ („Златни лав“ у Венецији) о римском аутопуту и обилазници око града, сада се бави удаљеним острвом Лампедуза које је „популарност“ стекло током 2000. када је изненада постало главна прихватна тачка за Африканце који бродовима покушавају да се домогну Европе, а уједно и њихова главна морска гробница (око шест хиљада људи удавило се надомак Лампедузе).

Роси директно улази у само срце таме. У потпалубље брода из којег обалска стража извлачи стотињак дехидрираних и полуживих људи. Улази и у домове локалног становништва које се и само нашло са оне стране европске жице, заједно са својим нежељеним, ниоткуда пристиглим црним „комшијама“ и нуди изврсно режиран филм, прецизне драматургије, визуелне раскоши и повишене сентименталности. Зрнца хумора која извиру из животних парадокса само појачавају снагу овог дела. „Пожар на мору“ је посвета људском хероизму и Лампедузи. Ово је Росијева посвета острву који је Европа заборавила и оставила да се само носи са избегличким страхотама…

Уз Росијев филм и уз досадашње најпријатније изненађење још са самог почетка фестивала – филм „Хеди“ Мохамеда Бен Атије (Тунис), на врху листе могућих кандидата за награде (за режију) је и филм „Имати 17“ („Being 17”), француског ветерана и класика Андреа Тешинеа. Ово је најмладалачкији филм 70-годишњег аутора, са којим се враћа у поднебља свог рођења и одрастања – у мало планинско, пиринејско место, у које сада смешта своје јунаке отварајући питања откривања сексуалности, еротског буђења између два тинејџера и предочавајући шта се осим конфузије и страха још може створити у главама и срцима седамнаестогодишњака. Тешине је сценарио филма нарастајућој геј романси писао у сарадњи са млађом колегиницом Селин Скијамом, па се њој приписује инсистирање на динамизму, насиљу и агресивнијој монтажној стратегији. Овај Тешинеов филм откупио је челник наше дистрибутерске куће „Мегаком филм“, одлучивши да га прикаже на Фесту.

Наши таленти у Берлину

Као и сваке године на берлинском Талент кампусу и ове учествују наши млади аутори и ствараоци. На мастер класама Мерил Стрип, Михаела Балхауса, Денија Котеа и Томаса Винтерберга, као само од неких овогодишњих „професора“ на кампусу, учествују наше редитељке Јелена Гавриловић и Мила Турајлић, глумац Славен Дошло, сниматељ звука Дора Филиповић и продуцент Милан Стојановић.

Међу боље оцењене филмове у главном такмичарском програму спада и амерички филм „Поноћни специјал“ Џефа Николса, који се бави америчким паранојама и хистеријама агресивног државног апарата, кроз причу о оцу који покушава да заштити сина од католичких фундаменталиста, али и ФБИ који сумњају да дечак има натприродне моћи.

Највише звезда на берлински филмски тепих довео је британско-амерички дебитантски филм „Геније“ Мајкла Грандиџа, у којем он разматра велико пријатељство између славног америчког писца Томаса Вулфа („Погледај дом свој, анђеле“), у тумачењу Џуда Лоа, и уредника њујоршке издавачке куће Макса Перкинса, у тумачењу Колина Ферта. Ово пријатељство нервира и омета њихове супруге, чије ликове тумаче Никол Кидман и Лора Лини. У овој филмској причи, чији сценарио потписује Џон Логан („Скајфол“), појављују се и Вулфови савременици Хемингвеј (Доминик Вест) и Френсис Скот Фицџералд (Гај Писр)…

За фестивалску завршницу остављен је „Колективитет“, нови филм Томаса Винтерберга, једног од оснивача „Догме 95” и аутора најбољег „догма“ филма „Породична фешта“. Винтерберг после награђиваног филма „Лов“ сада се бави групом јапија који одлучују да живе у комуни. Стављајући у центар филма породицу Винтерберг, позива гледаоце да сањају о правој комуни, заједништву и пријатељству.

У тренутку слања ове берлинске приче још увек траје новинарска пројекција визуелно импресивног црно-белог филма „Успаванка за уплакану мистерију“ филипинског редитеља Лава Дијаза. Реч је необичној врсти епског брака литературе и митологије са међусобно повезаним темама из филипинске револуције против шпанских колонизаторских снага. Оно што лабаво испреплетене наративне нити држи заједно јесте Дијазово истраживање улоге појединаца у историји и њихово укључивање у политичка и друштвена збивања.

Дијазова „Успаванка…” траје нешто више од осам сати (482 минута)! Негде на средини је пауза од сат времена. Да гледаоци бар мало дођу к себи.

(Фото кадар из филма)

Инвазија Мајкла Мора И док извештаји са америчких биоскопских благајни указују да му тамо није најбоље кренуло, на Берлиналу су због великог интересовања осим редовних организоване још две специјалне пројекције филма „Где следеће да нападнемо“ Мајкла Мора.Амерички провокатор, врсни документариста и оскаровац сада путује светом у потрази за добрим законодавством које би се могло применити у САД, иронично постављајући питање где би се могла следеће догодити нова америчка инвазија. Мор је понудио Пентагону занимљиву идеју: да се оформи војска чији би он био једини припадник. Његов освајачки поход има три правила: никога не убити, не украсти ниједан барел нафте и вратити се кући и помоћи Американцима да живе боље и квалитетније. Мета овакве Морове инвазије зато није Блиски исток, већ Италија, Француска, Финска, Немачка (да би научио како се треба односити према прошлости), да би на крају „умарширао“ и на Исланд где је остао фасциниран родном равноправношћу. У филму се много говори о Америци, а свега је неколико кадрова снимљено на америчком тлу.Због упале плућа због које однедавно лежи у болници, Мајкл Мор није стигао до Берлинала, али је послао поруке захвалности.

Link Izvora