Од нашег дописника
Сарајево – Последњу жељу својих најближих – да након смрти буду кремирани, породице грађана БиХ могу да испуне само одласком у иностранство. Пошто у БиХ не постоји крематоријум, фамилије су принуђене да покојнике превозе до најближег суседства, Хрватске или Србије, и да их тамо кремирају. Урне са пепелом, међутим, могу да положе и у својој земљи, јер на једном сарајевском гробљу постоји колумбаријум.
Иако се изградња крематоријума најављује годинама, то се још није догодило, како због недостатка новца тако и због малог интересовања с обзиром на неповољан став најзаступљенијих религија у овој држави. До испуњења обећања о крематоријуму најближе се стигло у Високом, где је подигнута зграда за смештај прве еколошке пећи, која је између осталог требало да служи и за кремирање. Међутим, опрема никада није набављена најпре због недостатка новца – милион конвертибилних марака (око пола милиона евра), а касније због стечаја погребног предузећа у том месту. Од финансијске ситуације такође зависи и планирана изградња крематоријума у Бањалуци.
Док то не буду могли да ураде у својој земљи, породицама не преостаје ништа друго него да тело покојника кремирају у Загребу или Београду, где сам поступак кошта од 150 до 300 евра, а на то треба додати још и трошкове превоза. Према проценама објављиваним у сарајевским медијима, годишње се на овај, иначе најекономичнији начин, сахрани тек око 50 грађана БиХ. Прошле године, наводи агенција Фена, у Загребу је кремирано 35 покојника из суседне БиХ. Колико је овај вид сахрањивања распрострањен у хрватској престоници, сведочи чињеница да је 2015. од укупног броја укопаних на тамошњим гробљима, кремирано 42 одсто њих. Поређења ради, у Београду је то случај са 20 одсто покојника.
Према проценама објављиваним у сарајевским медијима, годишње се на овај, иначе најекономичнији начин, сахрани тек око 50 грађана
Да интересовање за спаљивање тела у БиХ није велико, показује податак да се током једне године у колумабријум на сарајевском гробљу Баре положи тек 15 до 20 урни, док се на гробљу Влаково у врт сећања, предвиђен за просипање пепела покојника, проспе прах само једне или две кремиране особе годишње, преноси Фена.
Осим финансија, разлог за непостојање крематоријума у земљи од око четири милиона становника лежи, свакако, у негативном ставу најзаступљенијих религија у БиХ према кремацији. Исламска заједница је изричито забрањује као поступак супротан принципима ислама и заговара традиционалан начин сахрањивања. Муслиманима који желе да буду кремирани неће бити клањана џеназа (молитва). Кремацију својим припадницима не допушта ни Јеврејска заједница БиХ, док је став Српске православне цркве блажи. Иако се начелно противи спаљивању и третира га као „непожељну праксу”, СПЦ под одређеним околностима допушта опело кремираном вернику. Једино Католичка црква без противљења, и чак благонаклоно, гледа на кремације.
Изградња крематоријума не само да би породицама олакшала да испуне последњу жељу покојника и смањила трошкове тог поступка, него би спалионица могла да се користи и за уништавање медицинског отпада, што је проблем који имају многи клинички центри у БиХ.
