Педесетих година прошлог века Шпанија је била релативно неразвијена земља. Посматрајући новац који је са туристима из Северне Европе пристизао на Азурну обалу – „Коста блава”, плава, односно азурна, обала на каталонском – централна Влада Шпаније, са Франком, одлучила је да развије североисточну обалу Каталоније, називајући је Коста брава („Дивља обала”). Граничила се с Француском, па су лако могли да дођу и туристи са ауто-караванима пуним конзерви. Цела Шпанија уложила је огромна финансијска средства у каталонски туризам. Ако се примети сличност са развојем јадранске обале на рачун целе Југославије, то је зато што је аналогија валидна.
Ту информацију туриста неће добити од домаћина током свог викенда у Барселони (М. Ђурковић, „Каталонија данас”, Погледи, 17. јануар 2019). Барселона је популарна дестинација и у њој се одржавају бројни научни и псеудонаучни конгреси. Неки постоје махом зато да би се на „меки” начин регрутовали странци за подршку независности. „Идентитетска” подлога семинара на који је позван др Ђурковић је јасна. Треба се сетити сличног понашања домаћина разних манифестација у Словенији и Хрватској осамдесетих. Меко регрутовање неупућених странаца догађало се и у све три балтичке републике. То „не пали” увек: противник Каталоније није погодан попут комунистичке Југославије и СССР-а.
Већ од 1970. редовно проводим много времена у Каталонији и другде у Шпанији као научник. Ево само неколико речи о Барселони – једином граду који Ђурковић помиње. Током деценија, Барселона се модернизовала, али и срозала. Нечистоћа и галама, с туристима који се крећу по Рамбли у великим агресивним групама. Квалитет тапа („пинчо”) барова се сурвао. Град је доиста постао немогућ за смирену контемплацију његовог шарма и архитектуре.
Барселона се труди да културолошки задиви. Присваја Пикаса, који је рођен у Малаги. Присваја Хуана Мироа, који је декларативно усвојио Мајорку као своју. Музеј Салвадора Далија је у Фигерасу, на северу Каталоније. Странци хрле на поклоњење Светој Породици Гаудија, мада сам у разговорима са безброј њих, као и са локалцима, открио да им се не свиђа. Чак и многобројне архитекте рођене у Барселони сматрају Гаудијеву смешу готског и арт нуво стила препотентном и накарадном. Свима смета што град наставља да Породицу ружно дограђује да би повећао број скупих улазница.
У Барселони је много сиромашних досељеника из Андалузије и Екстремадуре које не интересује независност. Они осећају да се тај покрет заснива на тврдњи о културној супериорности: Каталонија је „Европа”, а остатак Шпаније је „Африка”. Да ли и то звучи познато бившим Југословенима? Ти људи не интересују грађанску „елиту” петомилионске Барселоне (која заслужује наводнице као у Београду); интересује је профит од свеприсутне култивације бренда Барселоне још од пре Олимпијских игара 1992.
Кад се гласа о независности у парламенту Каталоније, наравно се не наводе расистички, па ни културни разлози. Уместо тога, протестује се због новца који Каталонија „шаље у Мадрид”, заборављајући да је улога централне владе да помогне сиромашним регионима. Говори се о језику, који је наводно у опасности због доминације кастиљанског. Али у Француској, у Лангедоку, каталонски је готово изумро, а на то се нико не жали. Не помиње се да људи у Валенсији, на Мајорци и у Алгеру на Сардинији, који сви говоре дијалектима каталонског, једва разумеју изворни језик. Уосталом, као да се заборавља да Каталонија има уставом гарантовану политичку, економску, културну и језичку аутономију у оквиру Шпаније, уз многобројне друге повластице. Ретко се помиње и шта све Каталонија добија од Европске уније као специјални регион у оквиру Шпаније.
Др Ђурковић се трудио да буде одмерен, али је његова сазнајна основа веома ограничена. Не знам да ли је он насловио чланак „Каталонија данас” – што би захтевало књигу од бар 400 страница.
* Професор емеритус психологије Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу, главни уредник часописа „Art and Design Review”
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
