Због медијске пажње коју су поново задобили, у опозиционом Покрету слободних грађана већ могу да буду задовољни избором новог лидера. Наравно, они који остају у ПСГ-у, пошто је долазак Сергеја Трифуновића на његово чело условио моментални одлазак неких виђенијих чланова, као и првог председника Саше Јанковића. У првом интервјуу који је дао као политичар сам Трифуновић је ту појаву објаснио запажањем да се људи одмах „аутују” где год он уђе: „То је мој таленат. И то је диван таленат, јер не оставља много места свим лицемерима да се сакрију”.

Вероватно због овог „талента” да се људима обично или баш свиђа или баш не свиђа, да готово сваки његов иступ провоцира јаке емоције и да је током досадашњег јавног деловања углавном био све само не одмерен, слаткоречив и предвидив, Трифуновић у улози политичара изазива благу неверицу. Дакле, не зато што је глумац, него због тога што је Сергеј. Онај који не бира речи када говори о политичарима који му се не свиђају, новинарима таблоида, Саши Јанковићу и – Биљани Србљановић. И као такав долази на чело грађански углађеног ПСГ-а.

Трифуновић је сигурно један од најнеконвенционалнијих глумаца који су зашли у политичку сферу. Захваљујући овој карактеристици, прилично посусталом покрету који је спао на ниво статистичке грешке доноси не само енергичност, препознатљивост, глумачку популарност и харизму, него и етикету Ђиласовог човека на задатку у ПСГ-у и багаж скандала и свађа које су завршавале на насловницама таблоида. А то ће политички противници умети да користе.

И његово дружење са Милорадом Улемеком Легијом, и ношење мајице са ликом генерала Армије БиХ Јована Дивјака на једној журки у Сарајеву 2011. године (за шта се извинио), и сумње у исправност рада његове фондације „Подржи живот”, и неспутан језички стил због кога му неки топло препоручују да привремено угаси налог на „Твитеру”. У фондацији је месец дана прошле године била полиција, а резултата још нема. „Или дижите тужбу, или се извините”, захтева 46-годишњи новопечени политичар, који сматра да је Косово изгубљено за Србију, али и да му не треба дозволити столицу у УН. У његовом програму је и обједињавање „релевантне” опозиције, али не и прикључење ПСГ-а Савезу за Србију.

Рођен је у Мостару, одакле му је мајка, а живео је у Крушевцу и Ужицу, па је у једном интервјуу објаснио себе речима: „Мостар је нека база, карактерна, јер сам ипак по карактеру Херцеговац, шта год то значило. Крушевац је дао кичму, а глазуру тврдо Ужице.” Већина грађана Србије и даље га препознаје највише по улогама које је остварио од 1995. и филма „Туђа Америка”, после кога су уследили „Убиство с предумишљајем”, „Стршљен”, „Буре барута” и други, као и серије и позоришне представе. Крајем 2012. је о ондашњим политичарима рекао: „Они су сад на власти, а ја ћу бити глумац цео живот, чак и кад умрем. Ја ћу остати вечно, а њих се нико неће сећати за 40 година.” Самоувереност ће му у политици добро доћи – до одређене мере.