За композитора и диригента Војкана Борисављевића, Лола Новаковић, која је преминула прекјуче у Београду, била је највећа звезда забавне музике на простору некадашње Југославије. Звезда која је била популарна не само на нашим просторима већ и у Јапану, уметница која је прва „отворила врата” музичке сцене некадашњег Совјетског Савеза…
Војкан Борисављевић
Фасцинирала ме је свежина њеног гласа, гласа који се није нимало изменио, као и она невероватна боја њених очију
– Отишла је мирно, достојанствено и скромно, онако како је живела – каже Борисављевић напомињући да је са певачицом која је музичку каријеру започела у родном Београду педесетих година прошлог века мало сарађивао и то током последњих година њеног живота.
– У златно време југословенске музике Лола је радила са Александром Кораћем који је писао њене велике хитове. Али, ја сам је познавао и изузетно сам ценио њен рад. Почели смо да сарађујемо током последњих шест година, први пут у Дому синдиката, на оном истом месту на којем је одржала свој први солистички концерт 1960. године када су карте биле распродате за два сата. После дуге паузе поново је стала на ту сцену и доживела исте овације као када је први пут ту наступила. Певала је, у оквиру серије концерата „Пролеће у Београду”, коју сам радио са ансамблом „Станислав Бинички”, песму „Мој драги Београд” Драгомира Ристића и нумеру „Једном у граду ко зна ком” коју је написао Ангел Влатковић. Занимљиво је да су карте за тај наш заједнички концерт биле распродате као и за онај њен први солистички наступ – прича Војкан Борисављевић.
Последњи јавни наступ некрунисана „краљица евергрина” имала је у Смедереву, такође са Војканом Борисављевићем, и то пре две године када је наступила на Смедеревској јесени.
– Планирали смо поново да наступимо у Дому синдиката, али спречио нас је њен одлазак. Током та два заједничка пројекта моје колеге и мене фасцинирала је свежина њеног гласа, гласа који се није нимало изменио, као и она невероватна боја њених очију. Апсолутно је владала сценом али, и након толико година које је провела на сцени, била је велики тремарош. Наравно, била је то креативна трема која је нестајала оног тренутка када би запевала – сећа се Војкан Борисављевић.
Са Радетом Марјановићем, дугогодишњим чланом Позоришта на Теразијама, Лола Новаковић сарађивала је до пре годину дана и то у његовој кабаретској представи „Добра стара времена”.
Раде Марјановић
После представе „Добра стара времена” враћала би се у свој свет и нико од нас није желео да нарушава тај њен мир у којем је уживала
– Била је наш стални гост последњих 15 година, колико и трају „Добра стара времена”. Заправо, до пре годину дана наступала је на кабаретској сцени Позоришта на Теразијама. После дугачке паузе коју је направила и својевољног осамљивања, она се вратила у тренутку отварања Мале сцене. Можда и због тога што је то мали, интиман простор у којем је с времена на време могла да се врати песми и публици, а да има и свој мир. И свих ових година с великом радошћу је играла и певала. Тај њен звонки глас који јој је бог дао и који је није изневерио до краја, одјекивао је на велико задовољство и нас извођача и публике – каже Раде Марјановић.
Са члановима представе „Добра стара времена” наступила је више од две стотине пута и, како истиче Марјановић, била је то озбиљна прича.
– Увек је била расположена за рад и врло професионална. Тачна у свему, одговорна. Доста се осамила на крају и то је био њен лични избор, а сарадња са нама био је Лолин излет у неку врсту бившег живота. После представе враћала би се у свој свет и нико од нас није желео да нарушава тај њен мир у којем је уживала – каже Раде Марјановић.
