Прошло је готово 50 година од првог корака астронаута Нила Армстронга и База Олдрина на Месецу и легендарне реченице да је „ово мали корак за човека али велики за човечанство”. Посаду „Апола 11”, осим њих двојице, чинио је и астронаут Мајкл Колинс, који је пратио рад инструмената у свемирском модулу. На површину Месеца спустили су се 21. јула 1969. године.

По повратку на Земљу, добили су велике почасти, јер је њихова мисија била историјска – први пут су људи крочили на чврсто тло ван наше планете. Тадашњи председник САД Ричард Никсон чекао их је приликом повратка како би могао лично да им честита. Међутим, то није могао да уради, јер су астронаути пребачени у карантин. Наиме, научници су сматрали да постоји велика опасност да су астронаути, после боравка на Месецу, на Земљу могли да донесу непознате бациле који би, у најгорем случају, могли да доведу до избијања велике епидемије заразе, преноси Хјустон кроникл.

Прве дане астронаути су провели у мобилном карантину који је био херметички затворен како би се спречио продор непознатих бацила у ваздух. Мере су биле екстремне, иако су многи научници сматрали да нема опасности по људе.

Директор НАСЕ за медицинска истраживања тврдио је да је Месец исувише сув, а да температура доста варира током дана, што онемогућава постојање било каквог облика живота. Став Националне академије наука био је да би продор ванземаљске материје на Земљу могао да доведе до катастрофе и да не сме да се дозволи да до тога дође.

Присуство Никсона на носачу авиона који је преносио модул са астронаутима само је повећао нервозу у јавности. Он је хтео да астронаутима лично каже да су „протеклих осам дана били досад најбоља седмица у историји цивилизације”.

Карантин направљен за ове потребе био је дуг више од десет метара, обложен алуминијумом и опремљен системом са вентилацију у целој просторији. У њој су се налазили дневна и спаваће собе, купатило и кухиња, па чак и једна од првих микроталасних пећница. Изградња је коштала 250.000 долара. Стручњаци су наредних дана помагали астронаутима да се привикну на повратак, али и да их детаљно очисте од месечеве прашине. Астронаути су из карантина изашли потпуно здрави, али и незадовољни због времена проведеног у њему.

Олдрин је у својој аутобиографији написао да је просторија била веома удобна, али да су се тих дана досађивали, јер нису имали шта да раде. Изолација није била ништа ново за посаду, јер су и пре лета били у њој да се не би заразили пре полетања у свемир. Процедура је била таква да ни Никсон није могао да им се придружи на свечаном ручку пре полетања.

Процедура заштите астронаута од евентуалних зараза из свемира почела је пре него што су астронаути ушли у карантин. После слетања командног модула Колумбија у море, ронилац је отворио врата и убацио им три специјална заштитна одела и брзо их затворио. Астронаути су, затим, ушли у гумени чамац где су их окупали специјалним раствором јода који убија разне врсте бацила. Из чамца су их хеликоптером превезли директно у карантин на Земљи. После 65 сати, карантин са астронаутима пренет је у Свемирски центар Џонсон у Хјустону, где је посада пребачена у лабораторију у којој је провела још две недеље у карантину.

Астронаути су коначно пуштени 10. августа 1969. године, две и по недеље после слетања у Пацифички океан.