Да није пристао да помогне брату од тетке који је својевремено снимао један музички спот, ко зна да ли би Владимир Илић данас седео иза филмске камере и сликао Београд неким својим бојама, каквим га гледамо у серији „Пет”. Пристао је да помогне брату, а потом и стрицу, продуценту и организатору Сретену Мијовићу. Доносио је кафе и гледао како се ради на филмском сету.

– Онда ми је једног дана стриц рекао да сам научио да носим каблове и да више не долазим. „Иди, упиши факултет”, рекао ми је и ја сам га послушао. Време проведено код стрица било је довољно да схватим шта желим и избор је пао на фотографију. Нисам успео да упишем камеру из првог већ тек из трећег пута, али исплатило се – прича директор фотографије Владимир Илић, признајући да ни једног јединог тренутка није зажалио због одлуке да крене у свет покретних слика.

Три године пре него што је уписао Факултет драмских уметности, ангажован је да ради као клапер, особа која означава почетак снимања сцене, у филму Срдана Голубовића „Апсолутних сто”. Била је то добра школа за младог Владимира, који је управо ту упознао Александра Илића, директора фотографије, који ће му касније постати ментор. С њим и Голубовићем касније ће снимити још два филма – „Кругове” и „Клопку”.

– У међувремену, уписао сам факултет и током студија са старијим колегама с режије и студентима глуме, продукције снимао студентске филмове. Тада смо још радили на филмској траци и ја сам управо ту стекао прва искуства као директор фотографије. Много сам научио од Александра Илића, с којим сам снимао и рекламе. Радио сам као сниматељ и камера оператер, а потом, сасвим случајно, почео да радим и као директор фотографије. Било је то након завршетка студија – прича Владимир Илић, који је још током студија био ангажован да ради на Голубовићевој „Клопки”.

Било је то за њега најзначајније и најлепше искуство, а потом је почео сам да ради, упловио је у свет реклама, чиме се и дан-данас бави.

Онда су уследила два америчка пројекта. Два играна филма.

– Американци су снимали код нас и ја сам на оба био ангажован као директор фотографије. Један од тих пројеката био је научнофантастични филм за који је сценографију, и то сјајно, урадио Никола Берчек. Ту се комплетна радња дешава у свемирском броду. И доста наших глумаца је било ангажовано у том филму, али сам ја потом наставио с рекламама. Тек касније, стигао је позив од Балше Ђога да радимо заједно серију „Пет” – прича наш саговорник.

С редитељем серије о пет другарица које узимају правду у своје руке упознао се пре више од десет година, али се нису баш најбоље разумели на самом почетку.

– Балша је импулсиван, енергичан, гласан, а ја то не волим. Миран сам по природи и та бучност ми ремети мир. Изнервирам се. Када он почне да се дере, кренем и ја на њега да вичем – смејући се прича Владимир како је изгледао почетак рада с Балшом Ђогом, који је у то време радио као вођа снимања, помоћник редитеља.

Пријатељи су постали захваљујући Владимировој најбољој другарици која их је мало ближе упознала у једном клубу.

– Тек тада смо некако „кликнули” и наставили дуго година заједно да снимамо рекламе. Више пута месечно. И почели да се дружимо – прича Илић, а на нашу констатацију да је онда логично што је Балша Ђого управо њега ангажовао да буде директор фотографије, Илић уз осмех каже:

– Па, и не баш! Признао ми је да сам му ја био тек – пета опција! Звао је пре мене доста реномираних директора фотографије, али је већина њих већ била заузета на неким пројектима. Тек онда је звао мене – прича Владимир, не заборављајући да напомене како је Ђого током снимања серије стално говорио да више ни с једним директором фотографије осим с Илићем не жели убудуће да снима.

И потом је крену рад на серији. Додуше, прво је требало изабрати локације за снимање и то је мало успорило ток снимања. Снимали су у Београду и на Тари.

– Никада пре ове серије нисам радио на толико локација, било их је више од 170. Када је мој посао у питању, избор локације и сценографија заслужни су за добру слику и више од 60 одсто – каже Илић.

На наше питање како би, у најкраћем, описао шта је посао директора фотографије, каже да је на њему да исприча редитељеву причу на најбољи начин.

– Уз помоћ слике морам да дочарам атмосферу коју је редитељ желео. У овој серији била је добра сарадња с глумцима. С глумицама које тумаче главне ликове није било много посла. Само упалите камеру и снимате. Морате да имате добру сарадњу с глумцима, они су звезде. Много битнији од нас. Директора фотографије сутра могу да замене, глумца не – каже Владимир Илић.

За младог директора фотографије рад у серији „Пет” био је далеко важнији него чињеница да је сарађивао с америчким филмаџијама. Овде је, објашњава, радио једанаест недеља док је на два америчка пројекта био ангажован нешто дуже од шест.

– Али, било је то лепо искуство – признаје Илић и каже да се након сарадње с Балшом Ђогом и екипом серије „Пет” поново враћа у свој свет реклама.

Дивља Тара

– На Тари смо имали четири снимајућа дана. Било је већ свеже, средином септембра смо снимали. Предивна планина. Али, и опасна. Има медведа. Сећам се, један од глумаца је пожелео да свој слободан дан проведе шетајући од хотела у којем смо били смештени до језера. Било му је потребно неколико сати да пређе ту раздаљину. И, при повратку, пао је мрак. Сељаци на које је наилазио у чуду су га запиткивали где је кренуо у то доба, јурили су га дивљи пси… Онда је он звао Балшу да дође по њега. А Балша није знао где да га тражи па је користио сирену од кола да га усмерава ка себи – прича Владимир Илић.