Легендарни српски глумац Драган Николић (72) преминуо је јутрос у болници у Београду после дуге и тешке болести, јавио је РТС.

Рођен је 20. августа 1943. у Београду. Одрастао је на Црвеном крсту, а након завршене основне школе уписао је Четрнаесту београдску гимназију коју није завршио јер је био премештен у Економску школу.

После две године проведене у средњој школи полагао је и положио пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и тада као седамнестогодишњак био најмлађи студент. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду.

Звезда српског глумишта филмску каријеру отпочиње 1964. године мањом улогом у филму „Право стање ствари”, тада је потписан крштеним именом Драгослав Николић. Заслуге за измену надимка на месту имена дугује грешци на крају телевизијске серије „Довољно је ћутати” из 1965. године када му је у каирону за улоге уместо имена стављен надимак који ће обележити његову каријеру.

Драган и његова супруга Милена Дравић су се упознали 1972. када су заједно водили шоу програм „Образ уз образ” и на једној паузи између снимања, 31. децембра, отишли су у општини да се венчају. Милена је до последњег дана била уз супруга и бринула о њему. (Танјуг)

—————————————————————————————

Својом јединственом глумачком игром, привидно без напора, са великом сугестивношћу и непоновљивим духовним шармом удахнуо је живот култним антихеројима међу којима су Џими Барка, легендарни Флојд, неодољиво симпатични Прле, шармер Попај, дивљи Влах-Алија, градски витез Урке…

Николић је глумац без кога се, после више од стотину бриљантно одиграних улога, у којима је показао да у његовом изражајном регистру има места и за незнане националне јунаке, романтичне заводнике са грађанским или полуграђанским педигреом, ликове са сумњивог врха и несумњивог друштвеног дна, не може ни замислити домаћа филмска и позоришна уметност, наводи Атеље 212.

Рођен је у Београду, 20. августа 1943. године. После студија глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, филмску каријеру отпочиње главном улогом у филму Живојина Павловића „Кад будем мртав и бео” (1967), за коју је (с оном у филму „Три сата за љубав” Ф. Хаџића) награђен дипломом на Филмском фестивалу у Пули 1968. године.

У својој првој великој улози заблистао је као Џими Барка, сезонски радник лабилног морала који погине, а да није нашао своје место у друштву и у животу (што је особина и многих његових каснијих ликова), који је у многим анкетама филмских критичара проглашаван за један од три најбоља филма створена на јужнословенским просторима.

Оваплотивши легендарни лик младог преваранта, сецикесе и заводника девојака и жена из убоге провинције и периферије нормалног живота, обојивши га нехотичним хумором и дискретном самоиронијом, Николић је већ овим јунаком најавио своје будуће глумачке креације – паланачки сањари, вечити губитници, шармери на прву лопту, младићи који живе ту поред нас, а понекад и у нама.

Глумачко сазревање, са низом успелих креација ликова из своје генерације, доноси му 1985. године Октобарску награду Града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона” (Улога насилника Гаре у филму „Живот је леп” Б. Драшковића).

Главне и веће споредне улоге остварио је у више од 80 филмова: Хороскоп (Б. Драшковић), Бубе у глави (М. Радивојевић), Улога моје породице у светској револуцији (Б. Ченгић), Млади здрав ко ружа (Ј. Јовановић), Бег (М. Радивојевић – Награђен на Фестивалу у Нишу наградом „Цар Константин” 1972), Кичма (В. Гилић), Национална класа (Горан Марковић – Цар Константин 1979), Ко то тамо пева (С. Шијан), Бановић Страхиња (В. Мимица – за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном Ареном у Пули 1981), Сезона мира у Паризу (П. Голубовић), Нешто између (С. Карановић), Балкан експрес (Б. Балетић), Обећана земља (В. Булајић), Урнебесна трагедија (Г. Марковић), Буре барута (Г. Паскаљевић), Ундергроунд (Е. Кустурица), Зона Замфирова (З. Шотра), Турнеја (Г. Марковић)…

Играо је и у кратким играним филмовима и на телевизији. Велику популарност донео му је лик Прлета из филмова и тв серије „Отписани” (1974) и „Повратак отписаних” (1976) у режији Александра Ђорђевића.

Као стални члан ансамбла Позоришта Атеље 212, у којем је од 1969. године, остварио је много улога и врло успешну позоришну каријеру – Генералска ужина (Робер), Веза (Каубој), Коса (Бергер), Рано јутро (Лен), Зигер-Загер (Хари Флитон), Дервиш и смрт (Муселим), Лулу (Џек Трбосек), Том Пејн (Том Пејн), Маратонци трче почасни круг (Ђенка Ђаво), Сладострасници-Карамазови (Млади господин), Портнојева бољка (Александар Портној), Молијер (Маркиз д’Орсињи), Код лепог изгледа (Макс)…

У Звездара театру веома успешно играо је у представама: Птиц и птица, У пламену страсти, Мало љубави, мало мржње, Урнебесна трагедија. У Београдском драмском позоришту: Фредерик (Фредерик)…

Током две сезоне 1982. и 1983. године играо је у париском Тхеатре де ла Вилл главне улоге у представама „На дну” Максима Горког (лопова Васка Пепела) у режији румунског редитеља Л. Пинтилиеа и у представи „Мајстор и Маргарита” М.А. Булгакова (Исуса Христа) у режији М. Шербана.

Добитник је свих значајних филмских награда укључујући Награду за животно дело „Павле Вујисић” 2000. године. (Taнјуг)