Слика од пре три и више деценија о манастиру Велика Ремета, на јужним падинама Фрушке горе, била је прилично невесела: две монахиње, са игуманом Данилом, једва су састављале крај с крајем, светиња запуштена и руинирана, верника мало, пут до манастира излокан, рђав, узан. Истоимено село је лагано замирало и није имало будућност, што је чекало и манастир. Најоданији становници, викендаши из Београда, Новог Сада, Инђије, с првим хладним данима бежали су у своје топле домове, док је истовремено манастир жудео за вредним рукама и посетиоцима.

Зато, кад је на манастирска врата покуцао Станко Вучковић из околине Мркоњић Града, једна од монахиња рече да га је сам Господ послао. Доцније ће се показати да је то сасвим тачно. Станко се, до тренутка док није одлучио да дође у манастир, дружио са управљачем камиона, пропутовао земље и континенте, у оним несрећним сукобима у Босни и Херцеговини бранио кућни праг, а онда се у њему нешто преломило… Поздравио се са најближима и запутио у Велику Ремету у којој је пре тога био само једном, још као младић. Није знао шта га тамо чека и да ли ће га прихватити, али на друго одредиште и коначиште, сем на манастирско, није рачунао.

Имао је срећу, јер им је овде требао неко млађи, вредан, који ће окупити људе, а светињи, једној од 16 на Фрушкој гори, удахнути нови живот. Игуману Данилу, који је у то време почео и да побољева, Станко је искрено рекао да жели да се замонаши. Прихватили су га, а он је брзо учио, волео књиге, дружио се с народом.

Сви жељни лепе речи

Данас говоримо о истој личности, једино што је Станко добио световно име Стефан и што је већ годинама старешина манастира у којем је пронашао своје духовне видике. Они који годинама походе манастир за њега кажу да је велики духовник, поштује и цени своју веру, увек спреман да мудро посаветује свакога ко овде крочи.

– Људима је данас, више него икад, потребна лепа реч, подршка, разговор – једна је од његових порука.

Здушно се игуман залагао да манастир засија, тако да је сада стециште великог броја верника и, као и остали фрушкогорски манастири, понос Епархије сремске. Манастир Велика Ремета има највиши звоник у овим крајевима – 38,6 метара. Изграђен је у барокном стилу између 1733. и 1735. године. Овде је 1709. године сахрањен митрополит Стефан Метохијац.

Да би се до успеха и лепшег манастира стигло, није било лако. Зато је Стефан својски заврнуо рукаве и често путовао у Нови Сад, Београд, Инђију, Пазову, по Срему, трагајући за добрим људима који би помогли обнову. Успео је у томе. Како су године одмицале, манастир је постао све уређенији, са више простора, новим конацима. Једна од просторија на коју су сви поносни је пространа трпезарија у којој се верници редовно окупљају после молитве и када игуман, као прави домаћин, беседи и одговара на питања присутних.

– Манастир је највише од користи кад у њега долазе људи који ће се пријатно осећати, да ту нађу мир, благодет, љубав према вери. Све што смо радили, обновили, саградили је на добробит народу – казује игуман.

Рушен и обнављан, манастир Велика Ремета је један од фрушкогорских бисера духовности. У њега, као и у остале овдашње светиње, долазе верници, туристи, жељни пријатних разговора и спокоја. Монаштво је изузетно вредно, тако да је, уз помоћ народа, саграђено етно-село и водопад са црквицом.

Испред манастира редовно је мноштво аутомобила, јер долазе људи из целе земље, из иностранства. После литургије, сви помно слушају предање о настанку светиње, посвећеној Светом Димитрију. На почетку 14. века основао ју је краљ Драгутин, а први поуздани трагови као Велика Ремета забележени су 1562. године.

Кад неко има богату прошлост, као овај манастир, онда је пријатно слушати беседу игумана Стефана који воли да казује о вери, светињи, добрим људима и њиховој помоћи, а најмање о себи. Зато се овде, на радост свих, увек осећа богатство духа.

– Ништа не можете без људи, спремних да помогну манастиру. Свака помоћ је добродошла – показује игуман све што су створили уз помоћ народа.

Настојало је монаштво да што пре обнови светињу, али је игуман себи поставио још један задатак, у неку руку просветитељски. Схватио је да људи воле да читају књиге о вери, светињама и светитељима, њиховим мудростима, порукама, и зато је започео са издавачком делатношћу, тако да се велики број књига појавио у издању Велике Ремете. Игуман и монаштво су најсрећнији кад су манастирске славе, недеља и црквени празници, јер је тада највише посетилаца, мада нема правила.

Нема предаха за све који у манастиру битишу. С правом се хвале медом из сопственог пчелињака и мноштвом сувенира. А, тек књигама! Наш домаћин причу поново враћа на манастирску цркву, по свему судећи подигнуту у првој половини 16. века. Листамо манастирски летопис. Не могу се заобићи туробни дани за време Другог светског рата када је светиња страдала, а бројне драгоцености опљачкане. Уско, дрвено кубе и кровна конструкција су порушени, а унутрашњост црквене грађевине у потпуности демолирана.

– Било, не поновило се – одмахује руком игуман Стефан. – Манастир треба да буде место саборовања, верски и духовни центар.

Спокој и беседе

Игуман Стефан каже да богоугодни разговори свима пријају, а посебно спокој који доминира овим простором.

Песничке беседе, саборовања, сусрети Топличана и друге манифестације, све се то овде годинама одржавало. Као прави домаћин и говорник, игуман је дочекивао и испраћао, гостио и био угошћен, поклањао књиге које је манастир објавио. У једној од њих је и сазнање да је све до краја 19. века овде чуван портрет Петра Великог којим је он даривао манастир. Разлог: таквим гестом су крунисани многобројни контакти манастира са Русијом у 16. и 17. веку.

Присећа се игуман Стефан и некадашњих сабора Топличана, Јабланичана, Пусторечана на платоу испред манастира чији је идејни творац био новосадски привредник Миломир Миша Марковић, који није више међу нама.

– Са виђенијим гостима је тада стигао и академик проф. др Војин Шуловић – пребира по успоменама старешина манастира. –Дирљиво је познати лекар говорио о завичају. Забележене су ове његове речи: „Из Куршумлије сам давно отишао, али је никад нисам заборавио. Зато овом приликом желим да издекламујем прелепу песму „Српском народу” коју је, док сам био ђак у Куршумлији, за мене написао мој професор Драго Вучковић…” Остао ми је овај догађај у трајном сећању, баш као и људи које сам упознао, разговарао, који су мудро и емотивно зборили о крају у којем су рођени. Академик Шуловић је тада засадио и храстово стабло, донето из завичаја.