Током демонстрација у Источном Берлину 1989. године, бунта који је представљао увод у рушење Берлинског зида, једна мајка угледа како полиција хапси њеног сина, доживљава срчани удар и пада у кому. Пошто се мајка буди после велике политичке и друштвене промене, лекар процењује да би исход њене болести, због великог шока, могао да буде фаталан, и због тога сви око ње одржавају привид пређашњег стања. Садржај филма „Збогом, Лењине!” Волфганга Бекера, из 2003. године, није случајно апострофиран на почетку књижевне вечери познатог немачког писца Инга Шулцеа (1962) у Народној библиотеци Србије, у Београду, да се и њему није десила управо ова трагикомична ситуација. Шулце је, како је рекао, заиста преспавао пад Берлинског зида, али је био активни учесник демонстрација које су претходиле овом догађају. На основу ставова које је изрекао ове вечери, очигледно је да познати немачки писац, за разлику од филмске јунакиње од које сви скривају велику промену, и те како вреднује и критички посматра слику света. Инго Шулце мартовски је гост резиденцијалног програма за писце фестивала „Крокодил”, у партнерству са Гете институтом, а гостовање у Народној библиотеци Србије била је прилика да се српски читаоци упознају са начином размишљања и прозом овог писца, аутора четрнаест књига, од којих је само једна збирка приповедака „Мобилни” преведена код нас (ВБЗ, 2008. превод Јелене Петровић). Разговор са Шулцеом водиле су Милена Ђорђијевић и Ана Пејовић.
Инго Шулце рођен је у Дрездену, на Универзитету у Јени студирао је старогрчки и латински језик, као и германистику, а пре уједињења Немачке радио је као драматург у позоришту у Алтенбургу. Од средине деведесетих година живи у Берлину, где је и објавио своју прву збирку кратких проза „33 тренутка среће”. Члан је Немачке академије за језик и књижевност, као и Берлинске академије уметности. Добитник је низа награда, међу којима је и књижевно признање „Бертолд Брехт”, а књиге су му преведене на више од 20 језика. Овом приликом било је речи и о Шулцеовом роману „Адам и Евелин” који суптилно, кроз приватност јунака, дочарава политичке промене у друштву.
– Преспавао сам пад Берлинског зида. Када је неко из Источне Немачке, обично га питају шта је радио у том тренутку, а ја дајем овај разочаравајући одговор. Ипак, нисам преспавао демонстрације које су представљале увод у тај 9. новембар. Још 1980. године Југославија је била Запад, а Источна Немачка – Исток, али убрзо људи су почели обрнуто да посматрају ствари. Ја нисам. То само показује колико су Исток и Запад релативни појмови. Моје је искуство да је Исток више познавао Запад, него што је то било обрнуто. Исток је увек имао већу потребу да себе објасни Западу. Промена која је уследила после пада Берлинског зида односила се на измењен однос према зависностима и слободама. Тек касније постао сам свестан тога да сам од 1990. године почео да размишљам о новцу, што раније нисам чинио. Новац у Источној Немачкој није био пресудан при избору занимања, није се много размишљало о томе да ли ћете купити књиге, или отићи у оперу. Не кажем да је раније било боље или горе, једноставно је било другачије – казао је Шулц.
У Немачкој се појам Европе погрешно употребљава. Реч Европа се све више изједначава са појмом Европске уније, док је појам Европе заправо неупоредиво шири.
– Питају ме да ли је уједињење Немачке успело, али о уједињењу можемо да говоримо у оном случају када се А и Б сједине у Ц, као нешто ново. Овде су спојени А и Б, да би настало само веће А… У ствари, десило се то да је Источна Немачка припојена Западној Немачкој. Данас није проблем што више нема Источне Немачке, већ што је нестао Запад какав је некада био – са људским лицем. Ни за кога источни блок није био толико добар као за раднике у Западној Немачкој, та конкуренција два система довела је на Западу до државе благостања, која данас, после пада зида, изгледа нестварно, као рај. Немачка данас у већој мери јесте социјална држава, али има све више носталгичара за Западом какав је некада био – објаснио је Шулце.
Пошто је срећа била тема једне од његових збирки прича, Шулцеов одговор на питање о појму среће на преласку из социјализма у капитализам односио се у ствари на страх од оних који мисле да знају шта друге чини срећнима. А када је реч о јавном ангажману интелектуалаца, Шулце сматра да је књижевност делотворна.
– Мислим да је књижевност најделотворнија када је у стању да прикаже свет у свој његовој разноликости. Тада је најјача. Задатак писца је да у јавности укаже на важне проблеме, али и да води рачуна о употреби речи, због тога што су речи оно што усмерава осећања и размишљања. Ми смо упућени на то да причамо приче да бисмо схватили своју позицију у свету. Не могу да замислим каква бих личност био да нисам читао књиге – сматра Шулце, који је нагласио да је поводом овог доласка у Србију поново прочитао Андрићев роман „На Дрини ћуприја”.
Инго Шулце писао је о мигрантима и пре ове велике мигрантске кризе. Како је рекао, ова тема илегалних миграната која је дошла у Италију наметнула му се сама од себе, у збирци приповедака објављеној 2010. године.
– Раније је за мене постојао Берлински зид који се налазио свуда, и делио ме од остатка света. Сада могу да идем куда код желим, али за многе друге људе границе су непремостиве. Говоримо о разликама између Истока и Запада, међутим, Вили Брант је још седамдесетих година указивао на разлике између Севера и Југа, као што је о томе писао и драмски писац Хајнер Милер. Све је повезано, тешко је говорити о садашњости без сећања на колонијална освајања Европе, која је тиме себи натоварила велику кривицу и одговорност. Право је питање: Како то да мигранти тек сада у оволиком броју беже из Сирије? Речи Ангеле Меркел: „Ми то можемо”, нису сасвим тачне, зато што се односе на то да ће проблем бити решен. Немачка би могла да прими све избеглице, али овде је реч о бившим колонијалним силама, као што су Енглеска и Француска, које не преузимају праву одговорност за ову кризу – сматра Инго Шулце.
Посебна област интересовања овог аутора јесте употреба језика, речи посебно. Шулце сматра да је у школама потребно увести предмет који би се бавио само речима, због тога што се у Немачкој неке речи и појмови, као што је појам Европе, погрешно употребљавају. Реч Европа се све више изједначава са појмом Европске уније, док је појам Европе заправо неупоредиво шири.
