Учестало се председник Владе Републике Србије оглашава поруком да му је циљ да у Србији створи пристојно друштво. Ипак, треба приметити да Александар Вучић са својим страначким пријатељима и коалиционим партнерима влада Србијом већ четири године, те да одговорност за стање у којем се Србија налази пада у великој мери на његова плећа. За разлику од њега који је убеђен да ствара „пристојну и нормалну Србију“, чињенице говоре другачије. Пристојни грађани су понижени и увређени, не само због очајног материјалног положаја, већ и стога што им власт ни интелигенцију не поштује.

Док нас, рецимо, на Студију Б, регионалној телевизији у служби непрестане предизборне кампање СНС-а, тј. систематског заглупљивања грађана, у смехотресној емисији заменице главног и одговорног уредника Ирине Вељковић „Београд на води“, из недеље у недељу, а већ пар година, уверавају са савамалских пустопољина, насталих што уклањањем шина што расељавањем људи који су ту деценијама живели, како ће престоница Србије пробехарати када чардак ни на небу ни на земљи буде изграђен, дотле расељени мученици вапе за пажњом, не би ли јавност Србије сазнала за оно што им се дешава и помогла им у њиховој невољи.

Расељени и још нерасељени Савамалци упозоравају да су дискриминисани у односу на оне грађане Србије којима је дато право да за 5.000 динара у потпуности озаконе бесправно подигнуте куће. Примерице, у једном случају где су Железнице Србије своме запосленом, који је иновацијама својевремено унапређивао рад овог предузећа, доделиле већ постојећи објекат од 12 квадратних метара, како би човек имао кров над главом, сада породицу која је иза њега остала расељавају, великодушно јој допуштајући тек да закупи стан на пет година у „Београду на води“, ако га икад изграде. Овој породици се не допушта да озакони и 55 квадратних метара које је железничар додао на законитих али одвећ скромних 12 квадрата, јер се налази на простору где треба да никне чудо невиђено. Да је кућа само 500 метара даље ка Сењаку, била би озакоњена, овако нема шансе, јер уговор са шеицима из УАЕ има преимућство над законима Србије на територији „Београда на води“. Да ли су грађани који су законито подигли своје куће – па и они који се ни криви ни дужни затекоше на територији новог Скадра на Сави – дискриминисани у односу на грађане који бесправно подигоше куће, незаконито их прикачише на електричну енергију, а из септичких јама миомирисом усрећише комшије? Је ли то та „пристојна Србија“?

Но, то је тек део приче. Ових дана је, наиме, извесна Данијела Поплићановић признала да је од „срећне“ телевизије, једне од пет у Србији чији се програм може гледати у целој земљи, добила 1.500 евра како би пред камерама ступила у једнократни сексуални однос с извесним Илијом Граховцем, то јест злогласним Змајем од Шипова, звездом стварно заглупљујућих садржаја под називом „Парови“. Ако таблоиди не лажу, њих двоје су имали сексуални однос пред камерама, а беспризорница се затим похвалила: „Тачно је да сам добила новац за секс са Змајем! Није се баш прославио, али нема везе, сад ми баш недостаје. Поново бих ушла у ’Парове’ и спавала с њим, али и с било којим другим мушкарцем, ако добро плате. Ја сам се показала у правом светлу и поносна сам због тога. Желим да ме људи препознају на улици и да се фотографишу са мном.“

На страну две последње реченице које најбоље говоре у каквом друштву живимо, питање је да ли је тужилаштво покренуло истрагу против власника и уредника „срећне“ телевизије због навођења на проституцију и подвођења, као и против непосредних извршилаца проституисања? Сем тога, да ли је Регулаторно тело за електронске медије које, узгред речено, од краја 2012, када је ТВ Авала престала с производњом програма, не додељује ту националну фреквенцију ниједној другој телевизији, ишта учинило поводом најновијег достигнућа „срећне“ телевизије?

У пристојној Србији државне и независне установе би радиле свој посао, закони би важили на целој територији, не би било дискриминисаних грађана, а телевизије би се разликовале од макроа и јавних кућа. Постојале би емисије на телевизијама с националном фреквенцијом у којима би председник владе повремено сучелио ставове с политичким неистомишљеницима. Он се не би налазио у непрекидној предизборној кампањи – свеједно да ли формално незапочетој, проглашеној, или обустављеној – обилазећи све изједна градњу школских тоалета широм земље (то би радили сарадници В. Илића, С. Вербића или М. Благојевића), лијући при томе крокодилске сузе над худом судбом просветара којима је претходно смањио плате на износ испод републичког просека.

Доцент на Филозофском факултету у Београду