* Osnovni problem za zagovornike Anglosfere jeste da nijedan od kandidata za članstvo u njoj verovatno ne bi imao ni najmanjeg interesa – geostrateškog, ekonomskog ili političkog – da joj se pridruži *Istina je da će Britanija ako se odvoji od Evrope, misleći da će to nadoknaditi stvaranjem sopstvene uticajne međunarodne grupe, ostati zapravo vrlo usamljena

Autor: Garet Evans

Jedan od najbizarnijih argumenata pristalica otcepljenja Britanije od Evropske unije jeste zamisao da bi Ujedinjeno Kraljevstvo koje bi samo sebe oteralo u egzil pronašlo svoj novi globalni značaj, čak lidersku ulogu, kao središte „Anglosfere“.

Ideja je da postoji grupa zemalja – sa „petookom“ obaveštajnom zajednicom SAD, UK, Australije, Kanade i Novog Zelanda u njenom središtu – koja ima toliko zajedničkog nasleđa u jeziku, istoriji, pravu, demokratskim institucijama i poštovanju vrednosti ljudskih prava, da može biti nova, ujedinjena sila za globalni mir i prosperitet.

Sposobnost Britanije da udahne život i postane srce ove grupe će, tvrdi se, više nego nadoknaditi napuštanje sklerotične, kulturno i jezički podeljene i sve potisnutije EU. Možda sam ja samo cinični urođenik, ali nabrojaću zbog čega mi ovo izgleda kao fantazija. Osnovni problem za zagovornike Anglosfere jeste da nijedan od kandidata za članstvo u njoj verovatno ne bi imao ni najmanjeg interesa – geostrateškog, ekonomskog ili političkog – da joj se pridruži.

Geostrateški, glavna igra se vodi, kao što je bilo tokom većeg dela zabeleženog vremena, oko geografije, a ne istorije, a najveća igra od svih u doglednoj budućnosti je naziruće nadmetanje SAD i Kine za globalnu nadmoć. SAD sigurno žele da im saveznici i partneri pomognu da spreče da ih Kina na bilo kakav način sustigne u Istočnoj Aziji, a anglofone zemlje – Australija, Singapur, Novi Zeland i posebno Indija – deo su tog promišljanja dok Amerika utvrđuje svoj „stožer“ u regionu.

Ali za SAD su još važniji, zajedno, Japan, Južna Koreja i vrlo neanglofoni Indonezija, Vijetnam i Tajland, koje je predsednik Barak Obama upravo ugostio u Kaliforniji na samitu SAD-ASEAN bez presedana. Tešnje ili formalnije povezivanje sa Britanijom tome ne bi donelo apsolutno ništa.

SAD visoko cene svoje odnose sa članicama NATO Britanijom i Kanadom, posebno u njihovoj novoj gužvi sa Rusijom. Ali šta bi Australija, Novi Zeland i grupa drugih dalekih anglofonih zemalja mogle korisno tome da doprinesu nije jasno.

Jednako je teško predvideti da bi lideri SAD posvetili svoje vreme i energiju učestvovanju na sastancima šefova vlada Komonvelta, čemu bi u suštini svaka formalna struktura Anglosfere težila, pri čemu nije najmanje važno to da Komonvelt decenijama nije imao bilo kakav primetan uticaj na bilo koje veliko međunarodno pitanje. Zagovornici Anglosfere bi takođe mogli razmotriti činjenicu da, ako neki u SAD uopšte podržavaju „Bregzit“, oni opasno liče na pleme neokonzervativnih učenjaka koji su spremili Britaniju da uđe u irački rat.

Australija, sa svoje strane, vidi svoju bezbednosnu budućnost u potpunosti povezanu s indopacifičkim regionom. Iako cenimo preživele ostatke naše anglo prošlosti – uključujući britansko učešće u grupi Pet očiju i naše petostrane odbrambene aranžmane sa Malezijom, Singapurom, UK i Novim Zelandom – istina je da Britanija nije donela ništa važno odbrani regiona još od pada Singapura 1942.

S ekonomske strane, ista priča. Veze Anglosfere značile su mnogim Australijancima i drugima u vreme dok Britanija nije bila članica Jedinstvenog evropskog tržišta. Prekid ovih veza bio je bolan za naše mlekarstvo i druge industrije, ali je za Britaniju tvrdoglavi sopstven interes, razumljivo, prevladao. Sada sopstveni interes prevladava za nas ostale.

U slučaju Australije, naša trgovinska budućnost povezana je ili sa sveobuhvatnim globalnim sporazumima, ili sa makar suštinskim regionalnim kakav je Transpacifičko partnerstvo, sa SAD kao ključnim igračem, ili sa Regionalnim sveobuhvatnim ekonomskim partnerstvom o kojem sada pregovaraju ASEAN sa jedne i Australija, Kina, Indija, Japan, Južna Koreja i Novi Zeland sa druge. Teško je predvideti bilo kakvu vrednost koju bi toj kombinaciji donela još jedna anglo lopta od špageta.

SAD otvoreno pokazuju ista osećanja. Amerika ulaže napore u druge regionalno usmerene sporazume o slobodnoj trgovini kao što je Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo sa EU. Štaviše, trgovinski predstavnik SAD Majkl Forman prošlog oktobra je stavio do znanja da Amerika neće biti zainteresovana da vodi pregovore o sporazumu o slobodnoj trgovini sa Britanijom, ako se ona izdvoji iz Evrope.

Možda najteža istina sa kojom će oni koji sanjaju o britanskoj Anglosferi morati da se suoče jeste da ne postoji političko raspoloženje u bilo kojoj zemlji kandidatu za koju znam da gradi neko novo globalno udruženje lingvistički i kulturno pravednih. Mi jednostavno više ne razmišljamo naročito o sebi kao anglofonim.

Stvari su se možda mogle činiti drugačijim u vreme kada su Stiven Harper i naš čak još nazadniji Toni Abot bili premijeri Kanade i Australije. Ali sa izborom DŽastina Trudoa za premijera Kanađani su ponovo počeli da zvuče i da se ponašaju kao Kanađani, a sa, srećom, brzim odlaskom Abotove vlade svaka priča o Anglosferi potisnuta je ka krilu krajnje desnice.

Negativne reakcije bile su ogromne kada je Abot prošle godine vratio „vitezove“ i „dame“ na spisak nacionalnih titula, a čak i veće kada je kraljičinog mrzovoljnog pratioca, princa Filipa, uzdigao u lokalnog viteza. Australijancima, od kojih je 28 odsto rođeno preko mora (od toga samo šestina u Britaniji), a od kojih četvrtina kod kuće govori jezikom koji nije engleski, sve to je izgledalo kao besmislena čežnja za izgubljenim dobom imperije.

Istina, mnogi među nama koji žive u takozvanoj Anglosferi još osećaju nostalgiju prema Britaniji. Ja čeznem samo za putopiscem Bilom Brajsonom pošto imam strast za šetnjama u Engleskoj i za njenim pabovima. Ali nostalgija nije što je nekad bila. Istina je da će Britanija ako se odvoji od Evrope, misleći da će to nadoknaditi stvaranjem sopstvene uticajne međunarodne grupe, ostati zapravo vrlo usamljena.

Autor je bio ministar spoljnih poslova Australije od 1988. do 1996. Kancelar je na Australijskom narodnom univerzitetu. Počasni je član Magdalen koledža, Oksford

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org