Ниш је образовни центар југоисточног дела Србије.
У Нишу постоје (укључујући и околне сеоске школе) осамдесет основних школа у којима с 830 одељења и близу двадесет хиљада ученика. Тај број је мањи за приближно једну четвртину него пре тридесетак година. Школске 1987./`88. године на територији тадашње општине Ниш постојало је 78 основних школа у којима је било 953 одељења и 26 хиљада ученика.
Разлози за опадање броја ученика су познати широј јавности – број деце школског узраста је сада, због ниског природног прираштаја, мањи него пре неколико деценија.
У Нишу постоји и двадесет средњих школа које похађа, укупно, нешто више од дванаест хиљада ђака. Школске 1987./`88. године нишке средње школе похађало је око 13 хиљада ученика.
Од данашњих око дванаест хиљада средњошколаца у Нишу, безмало три хиљаде, значи приближно 25%, су ученици гимназија. Четворогодишњу наставу похађа око осам и по хиљада ученика, а трогодишњу наставу само око 850 ученика.
Наведене бројке делом објашњавају зашто је број средњошколаца у Нишу за последњих тридесет година опао у знатно мањој мери (са 13 на 12 хиљада) него број основаца (са 26 на 20 хиљада). Број разреда које ђаци похађају у средњим школама се повећао – тада је већи број ученика завршавао трогодишње, а сада већи број ђака завршава четворогодишње школе.
Према конкурсу за упис у средње школе за школску 2017/18. годину, у Нишу има места за, рецимо, 15 месара, 15 пекара, 15 посластичара, 30 кројача, 15
бравара-заваривача, 30 индустријских механичара, 15 оператера машинске обраде метала, 30 електричара, 15 заваривача и 15 механичара грејне и расхладне зехнике.
С друге стране, уписано је око 770 гимназијалаца, око 300 ученика Економске школе, око 240 ученика Медицинске школе, око 60 правних техничара, око 60 пословних администратора…
Поставља се питање: „Каква би требало да буде привреда која би запослила овако школоване свршене средњошколце?“
Нишке средње школе, очигледно, врло мало производе кадар радничких занимања. Много више се школује кадра за административне послове.
Таква структура новообразованог кадра никако не може допринети развоју привреде. Замислимо страног или домаћег инвеститора који би желео да у Нишу, рецимо, обнови производњу железничких возила. Где би такав инвеститор нашао довољно бравара, заваривача, металоглодача, металостругара, металобрусача, механичара, електричара или столара?
Или, замислимо да нека, од у Нишу постојећих фабрика електричних компоненти за аутомобиле, пожели да прошири производни програм сложенијим производима вишег технолошког нивоа који, наравно, изискују и стручније производне раднике. Како би такав послодавац дошао до квалификованих радника?
Средњошколски кадар, какав се данас школије у Нишу, може да се бави услужним и ванпривредним делатностима које, наравно, не могу да буду покретач развоја у садашњим условима. Који ће производ, конкуретан на домаћем или међународном тржишту, произвести стотине економских, правних, трговинских и медицинских техничара?
С друге стране, у образовању у Нишу ради укупно 6 340 радника и још 1 128 радника у сектору уметности, забаве и рекреације. У оба поменута сектора, данас је запослено око седам и по хиљада радника. Далеке 1989. године, када је укупан број ђака основних и средњих школа у Нишу био већи за приближно 20%, у сектору образовања и културе радило је око 6 400 радника. Број ђака је опао за једну четвртину, а број запослених у образовању и култури је порастао за приближно једну шестину!
Наравно, подаци од пре тридесет година нису потпуно упоредиви с данашњим, али је јасно да број запослених у просвети није пратио пад броја ученика.
Да ли је нама, као друштву, просвета потребна да би запошљавала просветне раднике или нам је потребна да оспособи свршене ученике да живе од свог рада?
Другим речима, да ли ће школство смањити број незапослених тако што ће само запослити више радника?
Вероватно би ефекат по запосленост био већи када би школе производиле кадар примеренији потребама привреде и друштва.
Нарочито је велики проблем превисок број уписаних гимназијалаца. Ради се о ученицима који, по свршетку средње школе, нису оспособљени да раде конкретне стручне послове, већ би требало да наставе своје школовање. Готово сви свршени гимназијалци се, по матури, уписују на високе школе и факултете, али се на исте те високе школе и факултете уписују и гимназијалци из околних места од Зајечара до Бујановца и од Димитровграда до Крушевца и Параћина. При упису на високе школе и факултете, ови матуранти се сударе с масом свршених ђака средњих стручних четворогодишњих школа који, такође, тешко налазе посао, па се у великом броју одлуче да наставе школовање. Тако се сваке године у Нишу створи маса од око двадесет хиљада студената, наспрам око деветнаест хиљада запослених у индустрији, грађевинарству и другим производним делатностима.
Ето још једног погрешног начина смањења броја незапослених. Свршеног средњошколца, кога нисмо оспособили да се бави неким занимањем траженим на тржишту радне снаге, преведемо у статус студента. Уместо да доприноси друштва и себе самог, такав студент проведе неколико година на високој школи или факултету, и врати нам се као још већи проблем са становишта запошљавања. Сада имамо високо образованог радника за кога, у посрнулој привреди као што је наша, има још мање одговарајућих радних места. На крају такав млад и образован човек, с правом разочаран, нађе посао негде у белом свету, а ми останемо да и даље живимо на ниским гранама као и раније.
Љубомир Костић
Фото: Љ.К.
(Израду овог медијског садржаја суфинансирао је град Ниш. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове и мишљења органа који је пројекат подржао.)
