На Југу Србије, близу Сићевачке клисуре, постоји село Тамњаница.
Причу о селу Тамњаница треба започети од његовог назива. Познато је да се у Србији од давнина гаји домаћа, врло квалитетна, сорта винове лозе тамјаника или, како се у неким крајевима изговара, тамњаника. (Постоје, у ствари, неколико сорти грожђа које се тако зову, рецимо црна и бела тамјаника, али да сада не ширимо причу.) Највећи квалитет ове сорте винове лозе је врло леп, посебан укус и мирис.
Некада се тамјаника гајила баш у Тамњаници на значајној површини. Разлог за наведено је у природним условима које у овом селу постоје. Тамњаница се налази близу краја Сићевачке клисуре, окружена крашким брдима, ушушкана међу присојним странама околних брежуљака. У атару села је доминантна земља црвеница, а воде, захваљујући умереној континенталној клими, има довољно. Надморска висина од око четиристо метара погодује узгоју винове лозе и воћа.
На њивама Тамњанице је присутна специфична микроклима, која се у континенталној Европи врло ретко где може наћи. Током летњих дана, под дејством сунчеве светлости и топлоте, ароматични састојци у биљкама се производе у значајној мери. С првим сумраком, због надморске висине и састава тла, температура ваздуха се нагло смањи, а биљке затварају своје поре. Ароматичне материје остају у биљкама.
Као резултат, некада се тамјаника из Тамњанице одликовала високим садржајем ароматичних састојака и изузетним квалитетом.
Данас винограда тамјанике готово да уопште нема у Белопаланачком крају.
Међутим, предузимљиви људи из далека су открили потенцијале Тамњанице и, пре више година, почели да улажу у овдашњу пољопривреду. Конкретно, улагачи су схватили да имају изузетне услове за производњу ароматичних биљака, те су формирали велике површине са засадима лаванде, а затим и смиља. На тамњаничким брежуљцима се сада гаји и воће, има нових засада винограда, тако да је избегнута судбина великог дела пољопривредних површина у Србији; овде се земља обрађује.
У атару Тамњанице, посетилац може да види слику карактеристичну за пределе западног европског дела Медитерана, као у Прованси или на Корзици. Косе покривене у правилним редовима засејаном лавандом бледе маслинасто-зелене боје и загасито зеленим смиљем, млади засади трешње подупрети дрвеним стубовима и жицом, виногради и шљивари – све као у залеђу Нице или у Балањи.
Ми смо посетили Тамњаницу у касну јесен, у месецу новембру. У рано преподне, када је сунце почело да загрева овдашње плантаже, доживели смо искуство које се, у Србији, само овде може доживети; цело поље мирише на ароматичне биљке. У летњим месецима, доживљај је, зацело, још лепши.
Међутим, изглед самог села Тамњаница и живот његових становника су у оштром контрасту с богатством и лепотом у непосредном окружењу.
Према попису из 1948. године, Тамњаницу је насељавало 787 људи у 116 домаћинстава. Према попису из 2011. године, овде је живело 113 становника у 56 домаћинстава. Да би слика била потпунија, треба рећи да је у селу Тамњаница, 2011. године, пописано чак 181 станова (кућа погодних за пристојан живот).
Како је дошло до тако великог одлива становништва? Зашто су се људи одавде иселили?
Јасно је да узрок одласка становништва не треба тражити у одсуству природних услова за живот и привредни развој. Тамњаница поседује природне услове као ретко које село у Србији.
Одлазак становништва се не може приписати ни некаквој забитости и неприступачности овог краја. Од Тамњанице се може пешице доћи до оближњег села Црвена Река кроз које пролази пут и железничка пруга Ниш – Пирот – Софија. С друге стране села, на неколико километара, налази се пут Ниш – Црвена Река преко Плоче, који заобилази Сићевачки клисуру. Од скора, ту пролази и савремени ауто-пут.
Како се живи у Тамњаници и зашто народ одлази, питали смо неколико малобројних становника које смо срели.
На улици срећемо педесетогодишњака, који је, очигледно, кренуо на рад у пољу. Питамо какве су прилике у Тамњаници.
„Наше село је привукло улагаче из земље и иностранства који су подигли велике засаде прво лаванде, а затим и смиља и других биљака. Улагачи су куповали ситне парцеле земље и стварали велике површине погодне за савремену машинску обраду, при чему су и размењивали парцеле с овдашњим власницима. Један инвеститор је поставио и дестилерију за прераду лаванде.“, каже наш саговорник, речит као да редовно говори у некаквој скупштини.
„Постојање већих засада у нашем атару, отворило је, нама овдашњим сељанима, доста могућности. Земљу обрађују људи из Тамњанице и околних села, углавном сезонски, али има и стално запослених. Било је и кооперације, тако да је лаванда узгајана и на нашим парцелама.“
„Последњих година, ипак, јављају се озбиљни проблеми. Део лаванде откупљене од сељака није плаћен, тако да је кооперација престала.“
„Сем сарадње с улагачима са стране, ми овде немамо много могућности да сами обезбедимо средства за живот. Покушавамо да се бавимо сточарством, али налазимо на велике препреке када треба да продамо стоку коју чувамо. Често морамо да продајемо телад и бикове свакојаким прекупцима и шверцерима.“
„Ратарска и, уопште, биљна производња нам је потпуно неисплатива јер су високи трошкови производње; нарочито је скупо гориво које трошимо при раду пољопривредне механизације и превозу производа. За ово последње кривим државну власт. Цена од 160 динара за литар дизела је за нас свакако превисока.“
„Људи одлазе из Тамњанице највише због тога што немају довољно могућности да зараде за пристојан живот.“, закључује наш саговорник.
Мало даље низ сеоски сокак, срећемо старију жену која води краву на испашу. Крава истимарена и лепо угојена, с жутом марком на увету, узнемирила се од нашег аутомобила, али успели смо да саслушамо њену власницу.
„Производим млеко и сир, али мучим се да продам то што произведем. Нема купаца; народ се проредио и све га је мање, а и то народа што постоји, нема пара.“, каже наша саговорница.
„С друге стране, велики су трошкови пољопривредне производње. Много дајемо и док произведемо сточну храну, а поготову нас оптерећују вакцине и друго што морамо да спроведемо у узгоју стоке.“
„Производња ароматичног биља је врло занимљива, али ми не можемо сами да се бавимо том делатношћу. Коме бих ја продала лаванду? Једино могу да се надам да ће је откупити неко ко се тиме већ бави.“
Видимо једну лепо сређену кућу, а на вратима жену од четрдесетак година и двоје деце. Ни ова Тамњаничанка не крије своје проблеме.
„Ја сам самохрана мајка. Старије дете похађа шести разред основне школе у суседном селу, а млађи четворогодишњак би, за неку годину, требало да крене у предшколско, па у школу. Међутим, и он ће морати, од почетка, да иде у друго село јер овде нема више деце његовог узраста. Мој син је последње дете рођено у Тамњаници.“
Лепо вам је сређена кућа. Ви сте се снашли да зарадите мало боље него већина других овде?
„Ма не, ми живимо врло скромно. Кућу нам је средио један од улагача за узврат што смо му уступили њиве да би подигао засад лаванде. Куће у селу које боље изгледају, такве су јер је у њих уложен новац добијен за уступљене парцеле инвеститорима. Овде нико није својим радом успео да заради довољно да му кућа лепо изгледа.“
„Треба да знате да становници из Тамњанице одлазе, великим делом, и због одсуства садржаја који би морали да сваком буду доступни у двадесет првом веку. У селу постоји довод електричне енергије и улично осветљење, као и телефонска мрежа. С друге стране, имамо сеоски водовод који више не ради, него што ради. Често воду имамо само сат или два током дана. Канализациона мрежа не постоји, а немамо ни организован одвоз смећа.“
„Сада у Тамњаници живи око осамдесет људи, од чега је само десетак млађе од 35 година. Деце има врло мало.“
„Село је пуно празних кућа.“
Посетили смо и сеоску школу. Овдашња учитељица Душица Павловић учи само двоје ђака, две рођене сестре.
„Још увек се виде остаци зграде школе, сада већ потпуно урушене.“, каже учитељица Душица и наставља: „Наставу држим у овој кући од ћерпича, у којој су, некада, живели овдашњи учитељи. Не жалим се, али ми је жао што нема више деце и што нема бољих услова за ово мало деце која овде живе.“.
Тамњаница код Беле Паланке је одличан пример наших привредних и друштвених промашаја и странпутица којима се крећемо.
У Тамњаници имамо, с једне стране, врло повољне услове за развој привреде, конкретно пољопривреде, и јасно изражену жељу инвеститора да озбиљно овде улажу.
С друге стране, имамо потпуну небригу и локалне самоуправе и државе. Деценијама се у Тамњаници није ништа озбиљније радило на развоју инфраструктуре, нити на стварању других услова за привредни и друштвени развој. Да не говоримо о одсуству промоције могућности за развој овог села.
До Тамњанице воде путеви, додуше асфалтирани, али врло уски и излокани. Сеоски сокаци су у макадаму и врло лоше одржавани. Од Другог светског рата на овамо, није изграђена школа од тврдог материјала у селу, тако да се постојећа урушила. Срамотно је у каквој згради уче два преостала ђака у Тамњаници.
Небрига према Тамњаници и њеним становницима иде тако далеко да не постоји никакав путоказ нити табла на улазу у село на коме би писало како се то место зове! Од Црвене Реке на даље нисмо видели никакав саобраћајни знак. Чак ни на згради школе нема никаквог натписа.
Савремене комуналне услуге, модерне телекомуникације и пристојна инфраструктура из Тамњанице изгледају као нека научна фантастика.
Уместо да држава и локална самоуправа прате улагања инвеститора који су овде дошли из далека, из других делова земље или из иностранства, да им помогне да развију Тамњаницу и околину, догађа се управо супротно – ово село и његови становници као да никога не занимају. Као да неко чека да, протоком времена, и ово мало сељана нестане.
Развој пољопривреде оличен у производњи ароматичног биља и воћа би, сигурно, могао да прати развој бар две привредне гране.
Поља под лавандом и воћњаци су апсолутно компатибилни с пчеларством. Мед који пчеле сакупе на пољима ароматичног биља је изузетног квалитета и постигао би добру цену на тржишту. У вези с тим, треба се угледати на пчеларе из Провансе у Француској.
Празне куће у Тамњаници, од којих неке потпуно чувају одлике старинског сеоског градитељства у Србији, су врло погодне за развој угоститељства и туризма. Када аутомобилом путник путује од Хамбурга до Измира, зар не би могао да се одмори у селу које мирише на лаванду?
Међутим, не треба гајити илузије. То што је неко дошао из даљине и уложио новац у производњу ароматичног биља у Тамњаници, не значи да ће неко слично учинити и у другим делатностима. Не можемо само чекати инвеститоре којима ћемо продати то што имамо, па новац потрошити на трајна добра личне потрошње. Нешто морамо и сами да осмислимо и покренемо. А, пре свега, морамо да створимо основне услове за живот и рад. Канализацију и контејнере за смеће нам нико са стране неће поклонити.
Тамњаница код Беле Паланке, новембар 2019. године
Драгана Костић
(Израду овог медијског садржаја суфинансиралa је Општина Бела Паланка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
