• Novosti online

    Први пут с дедом на Фест

    Када је средином деведесетих година Милутину Чолићу додељена награда „Златна локомотива”, овај познати филмски критичар „Политике” и оснивач Феста, предложио је да признање прими његова унука Уна која је тада била у основној школи. У „Сава центру” девојчици је награду уручила француска глумица Беатрис Дал. Пре три дана, 22. фебруара, на годишњицу Чолићеве смрти, „Политика” је одлучила да признање редитељу најбољег српског филма у такмичарском програму на Фесту, од ове године, понесе име Милутина Чолића.

    – Била сам пријатно затечена када сам чула ову вест. Деда је урадио нешто велико за овај град, чега се присећамо сваке године у време Феста. Читав свој радни век провео је у „Политици” и награда је добар начин да се одужимо људима који су задужили нашу културну сцену – каже Уна Чолић, Чолићева унука, данас кустос у Музеју Кинотеке.

    Први пут је, каже, Фест посетила са дедом са седам година. А најранија сећања везана су за Ташмајдан. Деда је сачека после француског обданишта, одлазе на шеталиште – гледају људе који играју шах, а деда храни голубове.

    – Био је од оних људи који није имао радно време од девет до пет, већ је до краја живота био уз своју писаћу машину. Изучавањем филма бавио се до својих последњих дана. И мене је учио томе. Ако бисмо морали неко књижевно дело да савладамо у школи, упућивао би ме на архиву „Политике”, да видим који су аутори писали о томе, да ли је постојала нека критика или екранизација. Упућивао ме да и књижевност посматрам очима филмских аутора. Био је непресушан извор информација и идеја. То је био деда – каже Уна Чолић.

    Уна је дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности. Прошле године била је у Бечу на конференцији о филму и фашизму, и причала је о Кинотекиној колекцији која је посвећена том периоду. На конференцији у Загребу, где постоји идеја да се направи Музеј филма, причала је о архитектури и нашем Музеју кинотеке у Узун Мирковој, који је првобитно био конак кнеза Александра Карађорђевића.

    – Доста људи сматра да је овај простор осмишљен да би био музеј филма, а ми заправо негујемо оно што је некада било. То је прави спој модерности и историје, што је изванредно за оно чиме се ми бавимо читаве године – каже наша саговорница.

    Према њеним речима, Милутин Чолић био је човек дисциплине. Није био сујетна природа и радовао се туђем напретку. Посвећен је био шаху, читању и писању. Устајао је у седам, до једанаест увече имао би паузу за ручак, за гледање дневника, и за спорт – тачније тенис. – Кад нико није гледао тенис, деда га је пратио. Имао је прилику да гледа Ђоковића, да се радује његовим победама и да га понекад грди у себи –сећа се Уна Чолић.

    Неко једва чека свој рођендан, а она се с тугом сети тада деде, јер су њој и сестри на имендан стизали дедини телеграми (из Београда у Београд), у облику музичке честитке.

    – Деда је послао мојој сестри честитку која отприлике гласи: „Ако не знаш шта је део наше среће, само се погледај у огледало и знаћеш одговор.” Увек је имао тако нешто што вам остане, да вам буде топло. Телеграм је као ретро твит. Деда нам је још тада слао твитове који смо примали са великим одушевљењем и ишчекивањем – каже Уна и показује дедино дугачко писмо, пуно лепих мисли и Чеховљевих цитата. „Ко је сам неповерљив, такав не заслужује поверење. Тако је и са сваком нашом сумњом. Она је као шишмиш међу птицама који увек лети када почиње сумрак”, чита нам неки од одломака.

    Милутин Чолић и Уна Чолић примају награду „Златна локомотива” (Фото: Л. Адровић)

    – Понављао је „пријатељство се брже губи него што се стиче”, и да се често дешава да човек гради своје име, гради себе читав живот, али да једна ситница може ту кулу од карата да сруши у секунди, да треба стално водити рачуна, јер смо сви ми осетљива бића. Уз моју баку имао је спокојство и могао је да ствара. Да је другачије било, неки други немири би га вероватно одвели другим путем. Породица му је била важна, нас петоро унука, али и Фест му је била породица – каже Уна Чолић.

    А како живот уме да сложи коцкице сведоче детаљи из живота ове филмске породице. Унин кустоски рад бавио се делом редитеља Жоржа Скригина, чији легат постоји у Кинотеци.

    – Узимам са полице дедино капитално дело „Рат и филм” и на корицама видим слику, коју пре нисам примећивала, и видим фотографију Жоржа Скригина. Помислила сам да се неко поиграва са мном. Како више корачам у своју професију, отварају ми се ствари које је деда оставио за собом и више схватам смисао свега – каже Уна Чолић. Додаје да је лепо када одрастате уз таквог човека, али осећа да то носи и једну врсту терета, јер каже да би и сама волела једног дана да уради нешто достојно свог познатог презимена.

    Каже нам још да су у њиховој кући радо били помињани редитељ Душан Макавејев, и Љубиша Самарџић, чији легат ће бити отворен за време Феста, и подсећа да је своју једину монографију њен деда посветио управо овом глумцу.

    – Управник Кинотеке Југослав Пантелић чини све да Фест добије гламурозну ноту, што овај фестивал заслужује. Деда је изузетно ценио и Дубравку Лакић, вашег филмског критичара. Такође, када имате младе људе који су мотивисани да раде на Фесту, да га побољшају и надограде, само може да вам буде пуно срце, и да са поносом пожелите да учествујете у том тиму људи који одржава нешто што је седамдесетих година направљено на добрим темељима.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com