Србијански креатори економске политике и привредног система, узорни ученици неолибералне школе економске мисли и одлични питомци различитих међународних квази школа друштвених наука, темељно су испунили своју историјску мисију и обавили транзицијом задати им задатак – у Србији је привреда приватизована, па су приватизована и средства јавног информисања у друштвеној или јавној својини. Завршница приватизације медија је обављена у великом стилу. У кратком периоду током 2015. године приватизовани су медији у Србији чији су оснивачи локалне самоуправе.
Претходна приватизација предузећа у Србији је имала своје перјанице, да поменемо Милана Бека, Миодрага Костића или Мирослава Мишковића као примере. И ова, најновија фаза српске приватизације је истакла своје јунаке, међу којима је посебно уочљив Радоица Милосављевић из Крушевца. Поред тога што новинари никако да установе да ли се поменути господин зове Радоица или Радојица (у државним актима пише „Радоица“), у вези с њим се много тога упитног говорило и писало у последње време. Разматрало се детаљно каква је прошлост поменутог инвеститора, одакле му новац да купи толике медијске куће, у каквим је односима с овим или оним политичарем и слично. У схватању потписника ових редова, господин Милосављевић остаје нејасно одређена фигура српске друштвене и привредне сцене, упркос толикој медијској пажњи.
Међутим, овај текст се не бави ликом и делом Радоице Милосављевића. Пређашњи увод треба да нас упути у један случај приватизације медија у унутрашњости Србије у коме је актер био поменути привредник, али се расплет читаве ствари одвија без њега.
Током октобра 2015. године, тада постојећа Агенција за приватизацију Републике Србије закључује уговор о приватизацији Радио-телевизије Крагујевац, до тада јавнохг предузећа чији је оснивач Град Крагујевац. Купац је дао гаранције, платио колико је требало и преузео медијску кућу града четвртог по величини у Србији.
Пословање субјекта приватизације брзо постаје проблематично. Крагујевачка локална самоуправа никако да одвоји новац за пројектно финансирање медија, а о субвенцијама из градског буџета нема ни помена. Финансирање рада предузећа с око шездесет запослених из комерцијалних извора је у Крагујевцу просто немогуће. Једноставно, ради се о средини која нема довољно материјалних могућности за тако нешто.
Радио-телевизија Крагујевац почиње да касни с измиривањем обавеза, не исплаћује ни зараде запосленима. Радници ступају у штрајк, прекида се емитовање телевизијског и радио програма; гаси се и интернет портал.
Локалној самоуправи постаје све више страна идеја о било каквом финансирању посрнуле медијске куће.
Државни органи, шта би друго, раскидају приватизацију у јауару текуће године. У том тренутку, субјект приватизације је већ у стању које мирише на стечај.
Као у свакој занимљивој причи, сада долазимо до преокрета. Град Крагујевац, на челу с градоначелником, схвата да је апсолутно у интересу грађана да у граду постоји медијска кућа. С друге стране, државни органи схватају да морају да помогну субјекту приватизације. Не треба сметнути с ума да се ради о медијској кући која постоји деценијама која је радила без прекида све до приватизације. Да ли се само неуспешни власник приватизованог предузећа може кривити уколико то предузеће пропадне и његови радници остану без посла, а економија без привредног субјекта.
Оваквом отрежњењу државне и локалне власти је вероватно допринела и петиција грађана који су тражили опстанак своје информативне куће.
Радници Радио-телевизије Крагујевац су, по раскиду приватизације, уз помоћ државе, здравствено осигурани, а спроведен је и социјални програм, тако да је већи део радника и напустио предузеће. Влада је донела пропис по коме, на рок од шест месеци, локалне самоуправе могу да преузму субјект приватизације из области јавног информисања чија је приватизација раскинута. Град Крагујевац користи ту могућност.
Сада је Радио-телевизија Крагујевац поново под покровитељством локалне самоуправе која ће намирити нагомилане дугове и створити услове за наставак рада. Преостали запослени већ припремају поново емитовање радијског и телевизијског програма и истицање интернет сајта.
Ми колегама желимо пуно среће и успеха у будућем раду, а грађанима Крагујевца да поново буду ваљано информисани, као што су деценијама навикли.
Питамо се само, да ли има простора за слично поступање и у другим градовима и општинама у Србији?
Љ.П.
